Marinini naslednici

Po beogradskim galerijskim prostorima nekad ste gotovo svakodnevno mogli da naletite na krvavi performans Gabrijela Savića Raa ili uvrnuti šou DŽonija Rackovića, ili s ekipom Dah teatra se upustite u putovanje kroz istoriju grada... Danas, performans, čini se, prostor u kulturnim rubrikama dobija uglavnom zahvaljujući uspesima Marine Abramović, “kraljice performansa”, u svetu, ili kad Bitef akcentuje neki od svojih programa, dok umetnike koji nastavljaju tu tradiciju treba tražiti i otkrivati u andergraund tokovima, na različitim pesničkim večerima, u zadimljenim klubovima... Baš zato je prvi Limit - Live art festival, održan proteklog vikenda u Domu omladine, postavio neke stvari na svoje mesto. Za početak, nastojeći da obnovi reputaciju “mesta na kojem se dosta eksperimentisalo u različitim umetničkim formama”, ne samo da je otvorio prostor za ovaj vid izražavanja, već je pozvao široku publiku da učestvuje u tome. Kao centralni događaj osmišljena je “Noć performansa”, koja ne slučajno parafrazira formu popularne Noći muzeja ili Noći reklamoždera, ali nudi bitno različite sadržaje - od umetničke interpretacije problema „Digitalizacije spomeničke baštine i njene komercijalne eksploatacije“ Željka Zorice pa do “P Kampanja” Biljane Kosmogine, koja kao politička parodija donosi “kandidaturu Vagine (u narodu poznate kao Pička) na predsedničkim izborima s obećanjem velikog preporoda Srbije”, svako je dobio materijal za razmišljanje. S druge strane, možda najeksplicitnije u Noći performansa, Limit je dao primer i “kako se to radi” u komšiluku, predstavivši neke od najzanimljivijih hrvatskih performera. Vlasta Delimar je “Ciklusom: Erszebet Bathory” aktuelizovala priču o prvoj vampirici, a zajedno sa Milanom Božićem projektom “Apsolutni umjetnik (sjećanje i osjećaj)” odala omaž čuvenom Antoniju Gotovcu Laueru. U kontekstu hrvatske scene, svakako treba pomenuti i atraktivnu predstavu “1 siromašan i jedna 0” BADco koja je scene prvog filma – Izlazak radnika iz fabrike Limijer – nadogradila spletom savremenog plesa i tema postindustrijalizacije. Ipak, društveni angažman ili provokacija nije bio imperativ pri kreiranju programa prvog Limit festivala. Kako je istaknuto, “teme su one kojima se bavi većina današnjih umetnika koji su svesni trenutka u kojem žive: identitet, odnos prema prošlosti, nostalgiji, duši, sećanju”, a bitna je forma koju su u tome izabrali. Iz tog ugla je verovatno opravdano i uključivanje predstave “1973” Kompanije Masima Furlana iz Švajcarske, teatarske rekonstrukcije izbora za pesmu Evrovizije 1973. godine, uz snimke i uživo izvođenje numera, koja, iako je od strane kritike dobila “12 poena”, teško da “pogađa metu” kod onih koji se sami ne sećaju tog događaja. U svakom slučaju, Beograd je dobio još jedan zanimljiv teatarski događaj koji će tek da pokaže svoje „limite“ - ono što smo u prvom izdanju videli, moglo bi da bude tek nagoveštaj svega što bi trebalo da postane njegova tradicija. A umesto da stalno čekamo da se neko seti da dovede Marinu Abramović, možda će nas Limit navesti da malo više obratimo pažnju i na njene naslednike na domaćem terenu.