Hipnotisana gomila

Srbija je dobila status kandidata, jer nije dobila status kandidata, a u svakom slučaju postoje određeni uslovi za to. Takvu nekakvu formulaciju iz Brisela prihvata javnost Srbije u petak. A šta se, u stvari, dogodilo sa kandidaturom? Vlast je pokazala da određene evropske zahteve može da ispuni, ali kad baš zagusti – a da dotle igra jeftinu politikantsku igricu. Sledstveno, da je odgovorna što je do dramatične završnice uoči odluke i verovatnoće da sve izgubimo, i Evropu, i Kosovo, uopšte i došlo. Potom, da smo još jednom pokazali da evropske zahteve ispunjavamo nevoljno, jer moramo, a da sam korpus civilizacijskih vrednosti, u suštini, ne delimo. A zaista, međutim, nije se dogodilo ništa, bez obzira na to kakva je odluka. Jer, svaku odluku svako će iz sopstvenog interesa na svoj način da predstavi. Scenom vladaju – too-muchi, baš ih je previše, i stvaraju neku svoju istinu koja ima vrlo malo veze sa činjenicama. To stvarnosno izvrtanje moguće je zato što se kompletna politika odvija na simboličkoj ravni. Nije važno da li status kandidata znači bilo šta konkretno (a ne znači), važno je da li smo ga dobili. Nije važno da li je Kosovo nezavisno u funkcionalnom smislu, važno je da njihova zastava ne vijori na dva granična prelaza, na drugima nije ni to važno, ili šta će da piše na onim malim tablama ispred, kad se njihove delegacije pojave gde i naše, a nije važno da li te delegacije zastupaju ili ne jednu državu, u smislu da sprovode određenu politiku, odluke i sopstvene državne i nacionalne interese. Nekako je sve to naopačke. Tako da se čini da je najbolji potez preduzeo Mlađan Dinkić koji je, kako piše štampa, angažovao agenciju koja bi neurolingvističkim programiranjem trebalo da promeni njegove stečene modele ponašanja. Da se popravi. Takva popravka bi svima dobro došla – ponajviše biračima – za Dinkića i drugove iz stranaka mora biti da je već kasno. Problem je što je pomenuta metoda slična hipnozi, a kod nas ionako dominira sužena svest.