Štit protiv štita

Rusija ima novu prvu liniju odbrane protiv strateških raketa, ponosno je protekle nedelje objavio ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Vazdušne odbrambene snage stupile su na dužnost kao odgovor Kremlja na američki antiraketni štit u istočnoj Evropi i Mediteranu. Preko 3.000 vojnika uz najmodernije antiraketne i protivavionske sisteme biće najvažniji bedem u odbrani ruskog arsenala. Iako je padom Berlinskog zida zvanično završen hladni rat kakav smo onda znali, dve najveće nuklearne sile nisu prestale da se posmatraju ispod oka, niti da nišane jedna na drugu jer se to, iz perspektive obeju strana, zove strateška pretnja.  Da bi se na nju odgovorilo, odnosno da bi se zadržao takozvani faktor odvraćanja, da bi druga strana shvatila da je nuklearna razmena jednako pogubna za nju samu kao i za drugu stranu,  Sjedinjene Države i Rusija su nakon svih smanjenja arsenala zadržale taman toliko interkontinentalnih odnosno strateških raketa da temeljito poubijaju jedni druge, a i sve druge na svetu. Prema poslednjem popisu, Amerikanci imaju nešto malo više od 960 aktivnih strateških oruđa, što u podzemnim silosima, što u nuklearnim podmornicama i u avionima. Rusima su pak ostala 923 komada, slično raspoređena. Ona razlika u korist Amerikanaca nit’ ih množi, nit’ ih deli jer kada padne prvih stotinak, posle je svejedno.   Kad se na ove aktivne bojeve glave dveju supersila dodaju one u rezervi, pa onda sve u posedu ostalih nuklearnih sila (Kine, Francuske, Velike Britanije, Indije, Pakistana, Izraela, Severne Koreje, a možda i Irana), dobija se zastrašujuća cifra od otprilike 14.050 atomskih bombi. Otkako su Kenedi i Hruščov 1962. godine sprečili do sada najizgledniju priliku za nuklearni rat, trka u naoružanju i sledstvena doktrina strateškog odvraćanja (koja kaže da smo toliko veliki da ćemo ubiti jedan drugoga jer ako-ti-mene-onda-ja-tebe-i-tako-do-sudnjega-dana) su paradoksalno radili uglavnom uspešno. Atomsko oružje imao je, naime, srazmerno mali broj zemalja, uglavnom stalnih članica Saveta bezbednosti UN koje su, uslovno rečeno, mogle da se dogovore na strateškom planu, a račune su podmirivale okolo kroz male ratove i preko tuđih leđa. Problem je nastao kada su se atomskih bombi dokopale zemlje koje imaju ili labilnu političku scenu pa se ne zna ko će biti na vlasti sutra, ili gde vojska igra ozbiljnu ulogu u dnevnoj politici, ili koje imaju probleme sa susedima, ili gde su na vlasti diktatori sa čudnim idejama i politikama koje ne garantuju sporazumevanje slično onome koje primenjuju veliki. Ili sve to zajedno. RAZLOZI Ovo su uglavnom bili razlozi koji su, barem kako je saopšteno, naveli Sjedinjene Države da na jednom simpozijumu 1993. godine zajedno sa evropskim saveznicima počnu da razmišljaju o strateškom štitu koji bi ih zaštitio od balističkih raketa odakle god da dođu. Tadašnji protivraketni sistemi kratkog dometa “patriot“,“aegis“ (štit koji je Hefest iskovao Zevsu i Atini) i izraelski „erou“ (strela) nisu bili (a nisu ni sad) u stanju da presretnu balističke projektile, čak ni unutar dometa. U međuvremenu je izmišljen unapređeni sistem „aegis“ koji se bazira na radaru AN/SPY-1 sistemu za upravljanje vatrom MK 99, te na WCS sistemu za komandovanje i što je najvažnije na raketi RIM-161 (SM-3 ili „spajdermen 3“) koja uništava cilj kinetičkom energijom, odnosno udarcem komada čvrstog materijala. Unapređenim „aegis“ sistemom je do 2010. naoružano 100 brodova Sjedinjenih Država i još pet mornarica (Japan, Južna Koreja, Španija, Norveška, Australija). Raketa RIM-161, koju je napravila firma Rautheon, funkcioniše tako što AN/SPY-1 radar na, recimo krstarici klase Ticonderoga, negde u Mediteranu otkrije dolazeću stratešku balističku raketu i izračuna daljinu do cilja, a potom sistemi za komandovanje i upravljanje vatrom narede lansiranje. Raketa onda poleće iz lansera, vertikalno i uz pomoć motora prvog stepena … i kada se bojeva glava konačno  odvoji od trećeg stepena negde visoko u gornjim slojevima atmosfere, tada LEAP (laki egzo-atmosferski projektil) počinje da traži cilj prema podacima sa matičnog broda. Senzori na bojevoj glavi otkrivaju najranjiviju tačku cilja i onda u nju udaraju silom jednakoj snazi 31 kilograma dinamita u tački udara, sasvim dovoljno da se sve razleti u komade.  Pre tri godine, raketa lansirana sa krstarice USS Lake Erie je uspešno uništila jedan neispravni američki špijunski satelit, i time dokazala ograničenu upotrebljivost i za tu namenu. Negde 2002. godine Vašington je otpočeo pregovore sa Češkom i Poljskom oko raspoređivanja radara i kopnenih baterija raketa koje bi, kako se tada tvrdilo,  Sjedinjene Države, ali i članice NATO zaštitile od balističkih raketa iz Irana i Severne Koreje, ali su onda Nemci izrazili negodovanje zbog toga što niko nije konsultovao Ruse kao članove NATO-programa „Partnerstvo za mir“.  Poljaci i Česi su masovno negodovali, pa je operacija postala dodatno neprijatna. KOMPLIKACIJE Stvar se zakomplikovala toliko da ju je pre dve godine administracija Baraka Obame otkazala i umesto toga odlučila da radari i rakete ostanu na brodovima, pored ostalog u Meditaranu i Crnom moru. Otkazivanju je doprinela i analiza koja je ukazala na to da su zemlje centralne Evrope daleko van dometa svih iranskih raketa, ali da nije nemoguće da se to promeni u budućnosti. Rusija je tokom tenzija predložila da se kao alternativa stanicama u Češkoj i Poljskoj, a na obostrano zadovoljstvo, koriste radarska postrojenja u Gabali (radari tipa „darjal“ ili po NATO klasifikaciji Pechora) u Azerbejdžanu koje Moskva drži pod zakupom i koja pokrivaju Iran, Tursku, Indiju, Irak i ceo Srednji istok, te delove Indijskog okeana, ali od toga nije ispalo ništa, posebno nakon 2008. i mini rata između Gruzije i Južne Osetije koji je dodatno zakomplikovao odnose.   Tadašnji predsednik Rusije, sada premijer Vladimir Putin, zapretio je da američka inicijativa neće proći bez odgovora, te rekao kako se hladni rat nastavlja, a Vašington je od onda proklamovao Obamin “reformulisan projekat balističkog štita” koji predviđa raspoređivanje postojećih raketa SM-3 na krstarice klase „aegis“ do 2011. i na istočnoevropskom kopnu  do 2015. godine.Unapređeni sistemi bi zamenili postojeće do 2018, odnosno 2020. Evropski raketni štit se smatra pretnjom ruskom strateškom arsenalu, pa je iz Kremlja stigao direktan odgovor u vidu nove ruske raketne odbrane. Novi vid ruske armije ima oko 3.000 ljudi i spojio je protivavionsku i protivraketnu odbranu, sisteme za rano upozorenje i kontrolu operacija u svemiru, te lansiranje svemirskih raketa iz kosmodroma u Plesecku. Rusija je od 2006. godine u naoružanje uvela taktičku balističku raketu tipa „iskander 9K720“ (odnosno po NATO nomenklaturi SS26-Stone) koja sem nuklearnog punjenja dosta precizno može da na daljinu od između 280 i 400 kilometara dobaci i bojevu glavu sa konvencionalnim ili aerosolnim punjenjem.  Istovremeno je uveden i protivraketni projektil S-300VM Antej-2500 ili po NATO klasifikaciji SA-23 Gladiator-Giant koji do daljine od 2.500 kilometara može da uništava krstareće rakete, te balističke projektile srednjeg i kratkog dometa. I tako ukrug. Moćni radari Kao deo novog programa Rusija je u Kalinjingradu, enklavi na Baltičkom moru, postavila radar klase „voronjes-DM“ koji ima domet od 6.000 kilometara i može da nezavisno identifikuje lansiranje do 500 projektila  bilo gde u zapadnoj Evropi i severnom Atlantiku. Pripremaju se i dva slična postrojenja u Lehtusiju, kod Sankt Peterburga i kod Irkutska, na krajnjem severu Rusije. Moskva posle izbora Protesti protiv Putina Nova Državna duma Rusije biće sastavljena od „starih partija“ – tri nove koje su pokušale da uđu u parlament nisu uspele da pređu cenzus od sedam procenata, pa čak ni simboličnih pet koji bi im omogućili jednog ili dva deputata. Jedinstvena Rusija (JR) dobila je, prema nezvaničnim rezultatima (dok ovo pišemo prebrojano je 97, 5 posto glasova) – 49,54 procenta što, prema rečima predsednika Centralne izborne komisije znači da može da računa na 238 mesta u parlamentu (poređenja radi, u prošlom sazivu imala je 315); Komunistička partija - 19,16 (92 mesta - ranije su imali 57) Pravedna Rusija – 13,22 (64, prema ranijih 38) i Liberalno demokratska partija 11,66 (56 mesta – prema 40). Prema rečima predsednika Centralne izborne komisije znači da može da računa na 238 od 450 mesta. Vladimir Putin još jednom je iznenadio i svoje pristalice i protivnike. Prve zato što je, prepustivši partiju predsedniku Medvedevu „dopustio“ da partija izgubi dvotrećinsku većinu koja joj omogućava da sama donosi sve odluke, uključujući i promenu Ustava, a opoziciju – zato što nije iskoristio takozvani „administrativni resurs“ – mogućnost da, zahvaljujući činjenici da je u prošlom sazivu JR bila zaista svemoćna i da su se njeni ljudi nalazili na svim ključnim mestima, falsifikuje izbore i dokaže svima da i dalje ima čak veću podršku nego ranije. Upravo je to bila ideja s kojom je neparlamentarna opozicija išla na izbore – svesni da nemaju gotovo nikakvu podršku u biračkom telu, opozicionari su ubeđivali narod da ne izlazi na izbore jer „ne može ništa da izmeni“ - vladajuća partija će „pokrasti izbore“, i slično. Za one koji su ipak želeli da izađu, savet je bio da glasaju za bilo koju od partija koje imaju šansu da pređu cenzus, samo ne za JR. Tako su, ako su ih opozicioni glasači poslušali, izbili sve adute iz ruku takozvanim „neparlamentarnim partijama“ među kojima je lider „Jabloka“ Grigorije Javlinski zaista predstavljao osveženje. Izbori su, prema rečima Dmitrija Medvedeva, pokazali „realno stanje stvari“ - Rusija je demokratska država i JR, koja i dalje ima prostu većinu, u najvažnijim odlukama će morati da se dogovara sa opozicijom. Više od šeststo posmatrača iz inostranstva ocenilo je da na izborima nije bilo ozbiljnih kršenja pravila, dok su opozicioni prvaci, neposredno posle zatvaranja glasačkih mesta, imali gomilu primedbi. Ipak, činjenica da su sve tri partije gotovo udvostručile broj deputata učinila je da se pomire sa situacijom i sada prave različite planove – uključujući i stvaranje opozicione alijanse koja im ne bi omogućila da donose odluke, ali bi blokirala „Jedinstvenu Rusiju“ u slučaju da poželi da promeni Ustav. Prvi komentari stižu od vanparlamentarne opozicije koja tvrdi da ovakav rezultat ide naruku Putinu – „dopustivši“ da rejting JR ovoliko padne, on je dokazao da je političi realista i da je u stanju, ako zatreba da se odrekne i partije, njegov rejting je i dalje daleko iznad rejtinga JR i ne treba za brine za sopstvenu poziciju. I još jedno – čak i najljući protivnici vlasti priznaju – dogodilo se nešto što nisu očekivali, Rusija je pokazala da se vlast (ipak) može menjati demokratskim putem.