Rezanje radničkih prava

Slabost sindikata Većina evropskih zemalja ima zaštitni mehanizam za obezbeđivanje radničkih prava. Državnom intervencijom u ugovorne odnose osigurava se viši nivo prava radnika i njihova zaštita nego u autonomnom dogovaranju sindikata i poslodavaca. Taj model socijalnog prava došao je u krizu 70-ih, koja je dovela do pritiska na socijalnu ulogu države, ali su zahtevi za deregulaciju u radnim odnosima bili ipak usmereni ka određenim oblicima zaštite radnika: otpremnine, otkazni rokovi... Unutar EU jedan od ključnih elemenata u socijalnoj politici je unapređenje socijalnog dijaloga. Modernizacija tržišnih odnosa poslednjih decenija donela je velike promene u radnom zakonodavstvu. Deregulacija u sferi radnih odnosa dovela je do ogromnog poremećaja na tržištu rada, posebno u zemljama kao što je Srbija. Prvenstveno zbog toga što su te privrede prolazile kroz tranziciju i prestrukturiranje privrednog sistema, što je u velikoj meri bio i udar na ostvarena radna prava u tim zemljama. Kad je reč o Srbiji, situacija je veoma radikalizovana. Štrajkovi pokazuju i slabosti sindikata koji se uglavnom vezuju za partije na vlasti. Socijalno-ekonomski savet takođe nije uspeo da se približi osnovnoj funkciji, pre svega jer je država isuviše dugo ignorisala socijalni dijalog kao instrument održavanja socijalnog mira i raspodele recesionog i tranzicijskog tereta na ravnomerniji način. Pravni okvir je zaokružen i uglavnom korespondira sa evrostandardima. Najvažniji je Zakon o radu (2005). MMF traži njegove izmene i dopune kako bi se uveli novi fleksibilniji oblici rada. Na drugom nivou nalaze se kolektivni ugovori i pravilnici o radu, koji definišu međusobna prava i obaveze između grupe zaposlenih i njihovih poslodavaca. Usvojeni su i Zakon protiv diskriminacije, Zakon o socijalnoj zaštiti, kao i izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici. Usvojen je Zakon o ravnopravnosti polova. Problem je što za primenu zakona nedostaju politička volja i adekvatna materijalna sredstva. Najveći problem su radna prava zaposlenih u privatnim firmama. Zbog straha od gubitka posla nema većih protesta, ali to ostaje veliko polje kršenja ili ignorisanja radnih prava. Autorka je na čelu Helsinškog odbora za ljudska prava Zakon nesprovodiv Jedna od karakteristika društvenog života u Srbiji je dihotomija između proklamovanih načela i delovanja u praksi. Gotovo da ne postoji struktura ili proces koji nije obeležen ovim paradoksom. Tako je i sa segmentom koji se naziva socijalnom politikom. Zahvaljujući višedecenijskom životu pod socijalističkim uređenjem i povoljnim geopolitičkim prilikama vezanim za tu epohu, ovdašnji radnički sloj je dosegao izuzetno visoki stepen afirmacije svog položaja. U dobroj meri takav idealizovani status, neadekvatan realnim privrednim kapacitetima, doprineo je nekonkurentnosti privrede i njenim strukturalnim devijacijama. Kao posledicu takve nakaradne ekonomsko-socijalne politike, pored svih već poznatih okolnosti, danas imamo daleko lošiji položaj radnika nego u prethodnim generacijama i potpuno devastiranu privredu. I pored toga, sadašnja zakonska rešenja, donošena u tzv. tranzicionoj Srbiji, zadržala su značajan nivo stečenih prava radničke populacije. Problem je u tome što ona, u mnogo čemu, ostaju nesprovodiva ili neostvariva. Sa druge strane, u borbi za ostvarivanje svojih interesa, radnici su ostali iznevereni upravo od onih koji su trebalo da budu njihovi vodeći zastupnici. Sindikati su, u našim uslovima, odavno prestali da budu reprezentativni predstavnici svoje baze, kako je to u drugim zemljama razvijene tržišne privrede, već su mutirali u produženu ruku političkih centara moći. Kao takvi oni su potpuno nesposobni da se izbore sa izazovima sa kojima se njihovo članstvo suočava ili da se postave kao ravnopravni partner u socijalnom dijalogu sa poslodavcima i državom. To se najbolje vidi po tome, što su mete za pritisak sindikalnih rukovodstava najčešće predstavnici političke vlasti, što je recidiv prošlih vremena kad je država bila, gotovo, jedini poslodavac. Ujedno, i jedini uspeli štrajkovi se organizuju u javnom sektoru. Nasuprot tome, gotovo u potpunosti izostaje akcija prema nosiocima privatnog kapitala, domaćim i stranim. Radnici u tim firmama su prepušteni samima sebi, ignorisani od svojih pseudopredstavnika, a u nekim kompanijama im, čak nije ni dozvoljeno sindikalno organizovanje. Autor je direktor Centra za konzervativne studije