Zamke sabornosti

Posetioci novinskih veb sajtova imali su nedavno priliku da vide jedan, da tako kažemo, znakovit video-klip. Sve se događalo u Banjaluci (ili negde u okolini) na otvaranju dvadeset osam kilometara dugog autoputa koji prestonicu Republike Srpske povezuje sa hrvatskom granicom i dalje, sa mnogo dužim hrvatskim autoputem. Predsednik Srbije Boris Tadić je smatrao, ili je neko smatrao umesto njega, da mu je, kao počasnom gostu, mesto na tom otvaranju. Ne može mu se to mnogo zameriti, čovek i inače voli puteve i mostove, a tako retko ima priliku da ih „pušta u rad“ u državi kojom predsedava, pa neke, naročito oko izbora, otvara i po više puta zaredom. I tako je prezident iz najboljih namera upao u podmuklu zamku sabornosti. Dobro, izgradnja autoputa je stvar za svaku pohvalu, ali je sama svečanost otvaranja – možda je bolje upotrebiti reč priredba – bila ispod svakog nivoa. Takve priredbe se svugde i po pravilu uvek kreću po ivici otužne balkanske sladunjavosti ali je ova, banjalučka, poduboko zagazila u pretpolitički kič. Bilo je tu pionirki – pardon, Srpkinjica – u narodnim nošnjama, odnekud se pojavio i Kusturica koji se sve više pretvara u republičkosrpskog Mrkonjića, pale su tu visokoparne govorancije, a ne treba sumnjati da je posle svega pao i neizbežni krkanluk. Po meni, sve je to bila odlična ilustracija takozvane sabornosti: mnogo buke oko beznačajnih povoda, mnogo praznih, a „teških“ reči izrečenih sa neskrivenim očekivanjima da – u ovom slučaju otvaranje parčeta autoputa – proizvede pansrpsko nacionalno oduševljenje i okupljanje i da donese jeftine političke poene. I sada se ponovo vraćamo na video-klip. A u klipu, prezident u povišenom raspoloženju govori o važnosti autoputa koji će, povezivanjem sa hrvatskom autostradom, Banjaluku približiti Beogradu. Neki cinik bi parafrazirao Sartra i rekao da je autoput u pakao popločan dobrim namerama. I tako, torženstveno glagolji prezident Tadić, kad se u jednom trenutku iz off-a začu, takođe toržestveni, ženski glas. Navodim po sećanju, otprilike ovako: „Upravo smo dobili obaveštenje“, ciknula je ženica kao guja ljuta, „da je stigao Novak Đoković. Krenimo da ga dočekamo.“ Prezident zastade usred govora. Vidi se da je i njemu milo. U tom trenutku u kadar uđe domaćin, Mile Dodik, izgura Tadića sa govornice i veseli skup, sve se klebereći, zamače iz vidokruga kamere, odoše Đokoviću na poklonjenje. Pomislih u trenutku: šta li bi, Bože, bilo da je na otvaranju pruge Brčko - Banovići neka ženica usred Titovog govora kliknula da dolazi Dragoslav Šekularac i da mu odmah treba krenuti u susret, a da je DŽemal Bjedić izgurao Tita sa govornice? Ne bi ništa bilo, dame i gospodo, jer su takve stvari u Titovo vreme bile nezamislive, ne samo zbog ogromnog strahopoštovanja prema najvećem sinu naših naroda i narodnosti, već zbog protokola koji precizno određuje prioritete i razdvaja bitno od manje bitnog i nebitnog. U očima državnog protokola, prezident Tadić je predsednik prijateljske države, a Novak Đoković je građanin jedne, obema prijateljskim državama, strane države; jeste da je slavan, ali po protokolu bi mu sledovale kafa i rakija. I ništa više. Posle, na krkanluku, stvar bi bila drugačija. Ali za vreme priredbe po protokolu bi bilo kako je „napred opisano“. U očima, međutim, burazersko-pluralističkog murdarluka koji se već godinama prodaje kao „sabornost“, Novak Đoković je važnija ličnost od predsednika Tadića. Nije mi uopšte žao što je Dodik najurio Tadića sa govornice; u neku ruku ovaj je to i zaslužio. Žao mi je donekle zbog, ko zna kog po redu, ponižavanja ideja moderne države u korist plemenske običajnosti. Mnogima se protokolarnost čini kao relikt starih vremena, mnogo se u poslednje vreme insistira na „opuštenosti“ i neposrednosti, ali da vam ja nešto kažem: nema države bez protokola. Bar nema ozbiljne države. Opuštenost i neposrednost jesu prijatnije od protokolarne uštogljenosti, to priznajem, ali u krajnjem ishodištu dovode do raspuštenosti i promiskuiteta, ako razumete šta hoću da kažem. Protokol, inače, na grčkom znači – prvi lepak.