Demokratska iluzija

Ključ istinske slobode pre svega obitava u „apolitičkoj“ mreži socijalnih odnosa, od trgovine do porodice, gde je, ukoliko želimo valjani napredak, potrebna promena ne u vidu političke reforme, već u izmeni „apolitičkih“ društvenih odnosa proizvodnje. Ne glasamo o tome ko će šta posedovati, o odnosima unutar fabrike, itd, sve je to ostavljeno procesima izvan političke sfere, a iluzorno je očekivati da neko može efikasno da promeni stvari time što će „proširiti“ demokratiju u ovu sferu, recimo time što će organizovati „demokratske“ banke koje će nadzirati narod. Radikalne promene u ovom domenu trebalo bi sprovesti izvan sfere zakonskih „prava“. Jer u „demokratskim“ procedurama – koje, naravno, mogu odigrati i pozitivnu ulogu – bez obzira na to koliko je naš antikapitalizam radikalan, rešenje se traži u primeni „demokratskih“ mehanizama. A oni su, ne treba da zaboravimo, deo državnog aparata „buržoaske“ države koja garantuje neometano funkcionisanje kapitalističke reprodukcije. Baš u ovom smislu, Badiu je bio u pravu kada je tvrdio da danas naziv za krajnjeg neprijatelja nije kapitalizam, imperija, eksploatacija, niti bilo šta slično, već demokratija: „demokratska iluzija“, prihvatanje demokratskih mehanizama kao krajnjeg okvira svake promene, upravo je ono što sprečava radikalnu promenu kapitalističkih odnosa. POČETAK Demonstranti sa Volstrita su, dakle, tek početak, a tako i mora da se počne, formalnim gestom odbijanja, koji je važniji od pozitivnog sadržaja – samo jedan takav gest pravi prostor za novi sadržaj. Ne bi, dakle, trebalo da budemo užasnuti večitim pitanjem: „Ali, šta oni žele?“ Imajte na umu da je ovo arhetipsko pitanje kojim se muškarac obraća histeričnoj ženi: „Samo kukaš i zanovetaš – da li ti uopšte znaš šta hoćeš?“ U psihoanalitičkom smislu, protesti su u suštini histerični čin koji provocira gospodara, podriva njegov autoritet, a pitanju „Ali, šta ti želiš?“ cilj je upravo da spreči pravi odgovor – njegov cilj jeste: „Izreci to pod mojim uslovima ili začepi!“ Ovo, naravno, ne znači da demonstrante treba razmaziti i laskati im – danas, više nego ikad, intelektualci treba da spoje potpunu podršku demonstrantima sa nesnishodljivom analitičkom distancom. Za početak treba ispitati samoimenovanje demonstranata kao 99 procenata ljudi naspram onih pohlepnih jedan odsto: koliko je pojedinaca iz grupe od 99 procenata spremno da prihvati demonstrante kao svoj glas, i do koje mere? Uistinu, koliko njih bi to uradilo? Trebalo bi izbeći iskušenje narcizma borbe sa vetrenjačama, divljenje uzvišenoj lepoti ustanka koji je osuđen na propast. Današnjoj levici problem „određene negacije“ žestoko se vraća: koje to novo društveno uređenje treba da zameni staro dan posle, onda kada nestane uzvišenog entuzijazma ustanka? Ako pobliže pogledamo dobro poznati manifest španskih indignadosa (besnih), očekuje nas iznenađenje. Mada je čitava politička klasa, i Desno i Levo, proglašena korumpiranom i upravljanom žudnjom za moći, manifest se svejedno sastoji od niza zahteva upućenih – kome? Ne samim ljudima: indignadosi ne tvrde (barem ne još) da to niko neće uraditi u njihovo ime, da (parafrazirajmo Gandija) oni sami moraju da budu promena koju žele da vide. Čini se da je Lakanova olaka i potcenjivačka izjava o demonstrantima iz 1968. godine pronašla svoju metu kod indignadosa: „Kao revolucionari, vi ste histerici koji traže novog gospodara. I dobićete ga.“ AVANGARDA Ko onda zna? Suočeni sa zahtevima demonstranata, intelektualci definitivno nisu u poziciji subjekata koji bi trebalo da znaju: oni ne mogu ove zahteve da operativno obrade, da ih prevedu u predloge preciznih i detaljnih realnih mera. Sa padom komunizma 20. veka, oni su zauvek izgubili ulogu avangarde koja poznaje istorijske zakonomernosti i koja može neupućene da vodi u budućnost. Ali, ni ljudi to ne znaju – „ljudi“, kao nov subjektivitet koji bi trebalo da bude upućen, tek su mit Partije koja tvrdi da ih zastupa. Takve primere možemo da vidimo počevši od Maove direktive „učiti od seljaka“ do Hajdegerovog poznatog pozivanja na starog prijatelja seljaka u kratkom tekstu „Zašto ostajemo da živimo u provincijama?“, napisanom 1934. godine, mesec dana nakon što je podneo ostavku na mesto dekana Frajburškog univerziteta: „Nedavno sam dobio drugi poziv da predajem na Univerzitetu u Berlinu. Tim povodom sam napustio Frajburg i povukao se u kolibu. Osluškivao sam šta planine, šuma i plodna zemlja imaju da mi kažu, a otišao sam da vidim i jednog svog starog prijatelja, 75-godišnjeg seljaka. U novinama je pročitao poziv koji sam dobio da predajem u Berlinu. Šta će mi reći? Lagano je usredsredio samouveren pogled svojih svetlih očiju na moje, i čvrsto stisnutih ustiju, pažljivo je spustio svoju vernu ruku na moje rame. Veoma blago je zavrteo glavom. To je značilo: apsolutno ne!“ Možemo samo da nagađamo šta je stari seljak zapravo mislio – po svemu sudeći, on je znao kakav odgovor Hajdeger očekuje od njega i učtivo mu ga je i pružio. Nikakva, dakle, mudrost običnog čoveka neće demonstrantima reći Warum Bleiben wir in Wall Street (Zašto ostajemo na Volstritu)? ĆORSOKAK Ne postoji Subjekat koji zna, to nisu ni intelektualci, ni obični ljudi. Zar nismo onda u ćorsokaku: slepac vodi slepca ili, da budemo precizniji, svako od njih pretpostavlja da onaj drugi nije slep? Ne, jer njihovo neznanje nije simetrično: ljudi su oni koji poseduju odgovore, oni samo ne znaju pitanja na koja imaju (ili, pre, jesu) odgovor. DŽon Berger je pisao o „mnoštvu“ onih koji su se našli na pogrešnoj strani zida (koji odvaja one unutra od onih napolju): „Mnoštvo ima odgovore na pitanja koja još nisu postavljena i sposobno je da nadživi zidove. Pitanja još nisu postavljena jer to zahteva reči i koncepte koji zvuče istinito, a oni koji se trenutno koriste da bi se njima imenovali događaji postali su besmisleni: demokratija, sloboda, produktivnost, itd. Sa novim konceptima uskoro će biti postavljena i pitanja, jer istorija upravo počiva na takvom ispitivačkom procesu. Uskoro? Tokom jedne generacije.“ Klod Levi Štros je napisao da zabrana incesta nije pitanje, enigma, već odgovor na pitanje koje ne znamo. Prema zahtevima protesta sa Volstrita trebalo bi da se odnosimo slično: intelektualci u načelu ne bi trebalo da ih prevashodno shvate kao zahteve, pitanja na koje su dužni jasno da odgovore, programe o tome šta činiti. Ti zahtevi su odgovori, a intelektualci bi trebalo da postave pitanja na koja su oni odgovor. Situacija nalikuje psihoanalizi, gde pacijent zna odgovor (njegovi simptomi predstavljaju te odgovore), ali on ne zna na šta je to odgovor i posao analitičara je da formuliše pitanje. Samo takav strpljiv rad iznedriće odgovarajući program.