Razvezivanje čvorova

On je već 33 godine zaštitni znak NIN-a. To je rečenica kojom NIN mora da započne predstavljanje Jugoslava Vlahovića iako je on mnogo više od toga. Ilustrator, karikaturista, profesor grafike knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti, ranije i muzičar, performer... Umetnik kome je svaka umetnost kojoj se posvetio savršeno ležala, samo je u ovoj godini dobio sedam domaćih i međunarodnih nagrada, što je nekako i očekivano ako se ima u vidu da je do prve stigao još sa 22 godine. U međuvremenu je objavio deset knjiga karikatura i mapu grafika serigrafija Slikari i voajeri, priredio je 70 samostalnih izložbi i učestvovao na više od 1.000 grupnih, objavljivao je radove u najprestižnijim svetskim časopisima (NJujork tajms, La republika, Viner žurnal...) i idejni je tvorac mnogih rešenja u oblasti primenjene grafike od kojih je najpoznatija riblja kost - simbol grupe Riblja čorba za koju je uradio i sve omote ploča. Metafore Najčešće ga predstavljaju kao karikaturistu, ali on to odbija da bude. Ili bar odbija da bude samo to. “Ponešto od onoga što radim jeste karikatura, posebno u novinama, ali to je manji deo. Veći su duhovita rešenja u okviru primenjene grafike, plakata, ilustracije ili slike, tako da sebe vidim kao duhovitog ilustratora. I nije dovoljno biti duhovit, potrebna je i angažovanost i jedan alhemičarski miks satire i umetničke veštine“, kaže Vlahović i dodaje da to danas nije teška pozicija jer je duhovitost počela da se ceni i u onim granama u kojima nekada nije - spotovima, reklamnoj industriji i likovoj umetnosti. A nekada? „U vreme kada sam studirao, vizuelna dosetka nije bila omiljena jer su je profesori smatrali lakšim putem da se dođe do cilja i da nešto bude primećeno. Nisam se sa tim slagao i sa još nekoliko jugoslovenskih autora sam zastupao pravac u kome je moguće karikaturi dati likovnost “, kaže Vlahović. Paralelno sa pokušajem da uvede nešto novo u svet likovne umetnosti na našim prostorima, Jugoslav Vlahović je pokušavao da unese ili oživi u sebi i talente za druge oblike. Bio je osnivač akustičnog sastava Porodična manufaktura crnog hleba, pevač i igrač u kultnoj predstavi Kosa i član performan grupe Ekipa A3 (Ekipa za akciju i anonimnu atrakciju) koja je postigla daleko veći uspeh u svetu nego kod nas. “Ekipa A3 je igrala na kartu humora tako da nas kritika nije previše ozbiljno shvatala, što je izvesna nepravda jer smo bili u tom prvom ešelonu sa Marinom Abramović, Rašom Teodosijevićem, Zoranom Popovićem i dr. Priredili smo za ono vreme neverovatan „Apsolutni hepening“ u Beogradu, napravili smo solitet na početku Knez Mihailove i tome je prisustvovalo 5.000 ljudi, priseća se i dodaje: „U umetnosti se uvek vrednuje po kriterijumu – ko je nešto prvi uradio. Imao sam hrabrosti da istrčim pred 5.000 ljudi, da se ako treba skinem go u Kosi, da crtam do kraja satirično u Stradiji koja se kasnije zabranjivala i spaljivala. Mislim da je hrabrost neophodna u umetnosti“. Izazovi Interesovanja su mu se preplitala i međusobno podsticala, od muzike, performansa, teatra, vizuelnih umetnosti i to od slikarstva i crteža koji su kasnije vodili ka fotografiji i filmu. Išao je kroz taj lavirint, negde se zadržavao duže, negde kraće. Čitavih 30 sekundi je bio na sceni Brodveja kada se pojavio u masovnoj sceni u Kosi, ali je mogao da ostane mnogo duže da se prijavio za audiciju koju su mu ponudili. Nije, baš kao što nije ostao u NJujorku ni 10 godina kasnije kada je dobio priliku da radi ilustracije za NJujork tajms. Umesto da iskoristi priliku koju bi neko nazvao životnom, on se vratio u Beograd. „Ponekad mi ja žao što nisam ostao. Nisu to bile velike pare, ali rad za njih je obezbeđivao prestiž i omogućavao druge velike poslove. Međutim, nisam želeo da mi deca rastu u NJujorku i nešto me je uvek vuklo nazad u Beograd i NIN-u. U njemu sam imao idealne uslove za rad i u smislu umetničke slobode ali i u komforu – posedovao sam svoj prostor, sobu, skoro kao mali atelje u Cetinjskoj 1“, kaže Vlahović. Negde na toj relaciji između raznih vrsta umetnosti i različitih delova sveta je stvoren njegov veoma specifičan stil - u umetnosti je sve moguće i sve se može nacrtati. Jer Vlahović je uspeo da vizuelizuje krajnje apstraktne pojmove i da nam stvori svoj svet bez prepoznatljivih, pre svega političkih likova, koje doživljavamo kao obavezni deo današnjih ilustracija. „Uvek sam više voleo da razvezujem Gordijeve čvorove nego da idem lakšim putem – nacrtam šefa države i stavim ga u neki kontekst. To sam prepuštao nekim drugima, a meni je ostajalo zadovoljstvo da tražim rešenja između ljudi i stvari. Imao sam sreću da je to prihvaćeno i da je postalo prepoznatljivi stil NIN-a“. Porodica Iako mu je, kako kaže, u NIN-u uvek bilo dobro imao je želju da uradi još nešto i kad je već posedeo odlučio se za mesto profesora na Akademiji primenjenih umetnosti. „Ovo je posao u kome se dve strane uvek bore: naručioci i izvođači. Mlađi ljudi su možda nedovoljno borbeni da nametnu svoju ideju i u tome im treba pomoći. Zbog toga se trudim da uvek budem most i da ih uključim u neke poslove u kojima mogu da plasiraju sopstvene ideje. Ali problem je što tehnologija u poslednje vreme postaje previše nadmoćna, što stvari postaju preorganizovane, a to ljude koji rade na papiru i platnu potiskuje u drugi plan. Mnogi studenti koji pokazuju visok stepen kreativnosti dok su ovde, kasnije se izgube u nekim agencijama ili izdavačkim kućama i postaju anonimni“, objašnjava Vlahović. Ali osim profesorske manufakture u životu Jugoslava Vlahovića još jedna manufaktura igra veoma bitnu ulogu – porodična. Prva muzička grupa koju je osnovao se sastojala od članova njegove porodice, a danas sa svojim sinom Jakšom ima neformalnu ilustratorsku grupu. I to veoma uspešnu jer je Jakša Vlahović dobitnik prve nagrade na tek otvorenom međunarodnom konkursu Klas. Jugoslav Vlahović ne krije zadovoljstvo zbog toga jer nije baš uobičajeno da se talenat za karikaturu nasleđuje. Baš kao što nije uobičajeno ni da ima mnogo uspešnih karikaturista - radi se o daru, nečem što poseduješ u sebi i nijedna akademija na svetu nema način da nekoga obuči za taj posao. Nagrada i za Crnu Iako je danas u javnosti najprisutniji zahvaljujući radovima u novinama, Jugoslav Vlahović bi voleo kada bi se njegov opus, ali i opus drugih umetnika, našao ukoričen u knjigama. „Želim da radim na tematskim knigama koje će na malo ozbiljniji način obraditi određenu temu. To nije lako uz rad u novinama gde nove teme idu iz nedelje u nedelju, ali pokušavam da se koncentrišem i dobar primer da je to moguće je moja knjiga Crna. Ona je sastavljena od novinskih ilustracija koje su izlazile uz rubriku Postekologija – kolumnu Dragana Jovanovića, a sasvim lepo izgledaju i funkcionišu u knjizi kao kolekcija neobičnih crnih mačaka u raznim situacijama. Crna je predstavljena na Sajmu knjiga u Frankfurtu, a trenutno je u toku izložba u beogradskoj galeriji "New moment". Imam ambiciju da izdam još nekoliko knjiga jer su one možda jedina štampana stvar napravljena da traje – novine su ipak prolazne, a knjiga je jedina u stanju da sačuva ceo opus. Problem je što nam je tržište veoma malo“, kaže Vlahović. Grend slem u ilustraciji Tokom ove godine Jugoslav Vlahović je dobio sedam nagrada: Prvu nagradu Bijenala antiratne karikature u Kragujevcu, prvu nagradu Humor u umetnosti u Surgutu u Rusiji, drugu nagradu Uneska u Otavi u Kanadi, Prvu nagradu u Siriji, nagradu za inostranog crtača godine Press Internacional u Francuskoj, treću nagradu Pjer i nagradu ULUPUDS-a na Sajmu knjiga u Beogradu za knjigu Crna. O tome koliko nagrade znače, kaže: „Ovo je godina koja mi je izuzetno uspešna, osećam se poput tenisera koji su osvojili nekoliko grend slemova. U mojim godinama to je manje iznenađenje, ali je i dalje zadovoljstvo i podsticaj. Posebno kada su to međunarodna priznanja jer je konkurencija ogromna i učestvuje stotine pa i hiljade umetnika.