Odumiranje svetlosti

Parlament jeste zli i prevarantski brat blizanac pozorišta, ali to još nije razlog da se pozorište zanemari. Pogotovo ne valja ignorisati onaj teatar koji je voljan da se angažuje u raskrinkavanju svog političkog srodnika. Angažovani teatar, naime, živ je i prilično borben u Srbiji, mada mnogo svoje energije troši na to da glavu održi iznad vode. Reditelja, glumaca, publike i drugih entuzijasta koji smatraju da se i pozorištem mora boriti protiv „pozorišta“ ima. Para, naravno, nema. Oveća grupa hodača uzbrdo okupljena na „Off frame“ festivalu koji ovih dana pokušava da angažuje Beograd, ili ga makar za koji pedalj pomeri iz apatije, izabrala je prikladno ime. Oni su zaista istupili „van okvira“ svojom namerom da na scenu izvedu potlačene - ratne veterane, osobe sa invaliditetom, maloletne zavodske štićenike - i za to bivaju nagrađeni bučnim aplauzom manjine i još bučnijim većinskim ignorisanjem. No, tišina ih neće sprečiti da nastave planinarenje. „Pozorište mora da počiva na tome da ja imam pravo da kažem ono što mislim. Možda zbog toga neće hteti mnogo ljudi da me gleda, ali ne može sve da bude laka zabava, ima ljudi kojima treba i nešto drugo. Dešavalo mi se već da me na festivalima zamole da ponešto sklonim iz predstave - biće, znate, političara kojima se to ne bi dopalo - ali taj ignorantski odnos koji ima vlast samo podstiče na borbu onoga koga niko ne čuje, ima kontraefekat”, kaže umetnički direktor Festivala, proslavljeni “višegraf” (koreograf, scenograf, kostimograf) Boris Čakširan. Usmeravanje Budući da angažovani teatar po definiciji namerava da promeni budućnost – za razliku od pozorišta “glavnog toka” čiji je cilj sve više samo da zabavi sadašnjost – nije na odmet razbiti hronologiju i životnu priču domaćeg angažovanog teatra početi sutrašnjicom. Boris Čakširan veruje da je sutrašnjost društveno angažovanog pozorišta upravo usmeravanje reflektora na marginalizovane grupe. „Angažovani teatar treba da unese malo svetlosti u mrak, da osvesti društvo i kaže mu da svako ima pravo na svetlost. “ Nazad u sadašnjost, zastupnici domaćeg angažovanog teatra slažu se da su njegove umrlice prerano odštampane. Samo treba da se izbori sa nedostatkom para. I apatijom. I politikom. I elitizmom u koje pozorište, kažu, klizi. Pre svega - sa svojom kontroverznom pozicijom. „Društveno angažovano pozorište mora da bude neprijatno, da tom neprijatnošću uznemirava. Nevolja je što sva pozorišta troše državne pare. To znači da si ti državnim parama angažovan protiv same države koja te finansira. Zato je vrlo nezgodan trenutak za onoga ko želi da bude direktno politički angažovan. Međutim, ono što je „državno“, treba podsetiti, platili su poreski obveznici, dakle pozorišta su vlasništvo građana“, kaže reditelj Marko Manojlović (Smrt, Klopka, U Edenu na istoku“…) On kao i Boris Čakširan smatra da angažovano pozorište – ako želi da opstane – treba da između scene i publike instalira pokretne stepenice. Kao što potlačeni treba da izađu na binu, tako i bina treba da siđe među potlačene. Manojlović, primera radi, podseća na italijanskog autora Darija Foa, nobelovca koji je silazio u fabrike. „On se nije stideo da zasuče rukave, da nekakvim raspadnutim kombijem otputuje u neku fabriku poput naših u Rakovici i tamo odigra radničku komediju. Odlazio je ljudima na noge, za džabe, i time uradio nešto veliko: obraćao se ljudima jezikom koji razumeju – ne nekom strukturalnom formom, većini ljudi nerazumljivoj, koja često karakteriše savremeno pozorište – i pričao im o nepravdama koje im se nanose, razotkrivao im sistem i davao im „pozorišne snage“ da deluju. Tako su njegova dela dobila pun smisao, a toga i na svetskoj sceni ima sve manje. Postojale su, doduše, kabaretske predstave u okviru Okupiraj Volstrit protesta, ljudi upadnu u kafić, osvešćuju, i to je bila prava stvar. Što se nas, pak, tiče, ne znam ni za jedan takav primer.“ Boris Čakširan kaže da pozorište odumire jer su brojni drugi mediji zauzeli njegovo mesto „lako, bez problema, mameći na razne načine“. Čini se da to – mada se Čakširan ne slaže – važi i za ono buntovno. Uostalom, politički buntovnici su nekada imali samo dva izbora: ili da budu izravno politički aktivni – u građanskim pokretima ili terorističkim organizacijama, već u skladu sa ličnim afinitetima – ili da postanu umetnički aktivisti, za šta je pozorište bilo odličan medij. Danas internet svakome pruža mogućnost da laska sebi da je i kao pojedinac politički angažovan, „fejsbukovanjem“, „tvitovanjem“, „blogovanjem“ i sličnim. Pokretanje Da li to onda znači da političko pozorište ljudi smatraju nepotrebnim? Marko Manojlović misli da nije tako i podseća na jednu važnu prednost teatra: „Teatar računa na ljude koji su svojevoljno došli, seli, ućutali i spremili se da dva sata slušaju i budu koncentrisani. To je danas retkost. Oni možda žele da se zabave, ali ti svejedno možeš da im predaš angažovanu poruku. Bioskop to ne može, pojeli su ga piraterija i kućni video, a blogovi, ulični grafiti i ostala lako dostupna sredstva političkog izražavanja lako se i ignorišu – ljudi su zauzeti, na ulici je buka, itd.“ Angažovani teatar, zaključuju naposletku sagovornici NIN-a, ne mora da bude izravan poklič na revoluciju. Dovoljno je da ljude emotivno pokrene, kaže Manojlović. „Važno je da angažovani teatar ima više domaćeg teksta. Kada neko piše iz sadašnjeg i ovdašnjeg osećaja problema, to je odmah na neki način angažovano. Takođe, ako su likovi u predstavi Pera, Marko ili LJubica, čovek se lakše identifikuje. Odmah će reći ,Ovo je neki Ja’...“ Vladavina mamuta Stanje stvari na regionalnom terenu slično je onome na domaćem igralištu. Pozorišni i filmski reditelj Dino Mustafić, direktor sarajevskog MESS-a, jednog od najuglednijih pozorišnih festivala ovog podneblja, za NIN kaže da problemski teatar ima i publiku i stvaraoce. Primećuje, međutim, zanimljivost koja je možda lokalna – da se „takvi umetnički pokušaji događaju unutar institucionalnih pozorišta, dok je nezavisna pozorišna scena podlegla konzumerističkom ukusu da sve bude pitko, jasno i zabavno“. „Očigledno je da teatar ne može mijenjati svijet, ali to ne znači da je angažovani teatar mrtav. Možda više nema snova i utopije kao polovinom 20. vijeka, a novaca generalno nema u teatru, bez obzira na idejni ili tematski izbor, ali ima smionih autora, pisaca i reditelja koji polemiziraju sa modernim tranzicijskim mitovima, koji ne pristaju na rasprodaju svih vrijednosti. Oni ne pristaju na ropstvo profita i tržišta, to je pozorište u kojem ima još pobune i revolta, sumnje u svijet koji nam se servira svakodnevno. Dok je takav angažovani teatar živ, našim životima neće ovladati tranzicijski mamuti.“