Praslike čovečanstva

Možda najlepša definicija filmske umetnosti beše ona iz usta Vernera Hercoga, poznatog nemačkog reditelja: Film je – reče Hercog – stvaranje slika koje nikad pre toga nismo videli. Podsetivši se toga, na početku svog putešestvija sa Čudovištima koje smo voleli, Ranko Munitić postavio je pitanje: nije li umetnost u stvari stalna, ponekad bogatija – katkad oskudnija, „radionica“ novih i novih slika, neviđenih ranije, od kojih nas neke samo za tren zaokupe, druge potresu, treće navedu na razmišljanje... a one posebne, najređe i najprodornije, ostaju zanavek urezane u našu matricu sećanja, postajući novi permanentni znak, zapravo signal, u toj intimnoj riznici... Utoliko nam je danas žalije što je ovo bogato izdanje, usled preranog odlaska njegovog autora, ostalo nedovršeno, te smo ostali uskraćeni za njegovo viđenje jednako intrigantnih čudovišta novijih datuma, kao što su Muva, Osmi putnik, Isterivač đavola, ili Hari Poter. Šteta, zaista... Knjiga Čudovišta koja smo voleli pojavila se prvi put u dva toma sa po dvadeset poglavlja (1990. i 1997). Nakon velikog uspeha, izdavač Kreativni centar i autor Ranko Munitić odlučuju se za proširenje i osobeno šestoknjižje koje sa dvadeset novih poglavlja i brojnim dopunama unesenim u prethodno objavljeni materijal, predstavlja osobenu enciklopediju jedinstvenu u svetskim okvirima. Istraživanje Ranka Munitića obuhvata gotovo tri i po milenijuma civilizacije, protkano je analizama legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, horora, naučne fantastike i herojske fantazije. Likovi kao Noa, Odisej, Sinbad, Zigfrid, te Artur, Merlin, Faust, Pepeljuga, ali i Alisa, Prospero, Pinokio, DŽekil i Hajd, Lepotica i zver, Drakula, Šerlok Holms, Petar Pan, Alraune, Golem, Tarzan... sve su to etape fantastičnog putovanja na koje je krenuo Ranko Munitić. U svim enciklopedijskim odrednicama zapravo, Munitić se bavio arhetipovima, izvornim likovima svojih Čudovišta, potom i njihovom mutacijom, najpre kroz različite pisane sadržaje, a onda, prirodno, i prelaskom u druge medije, posebno na film i televiziju. „Ono što postoji kristalisano u arhetipovima, a što je nekad zaista postojalo, preselilo se potom iz stvarnosti u priče, knjige i slike, docnije u filmove, televizijske serijale i stripove, najposle u kompjuterske igrice, pri čemu najveći deo arhetipa, u najvećem broju slučajeva, poprima ofucanu formu stereotipa. Ali ne mari! Jer šta je stereotip nego – na duže ili kraće vreme – hibernirani arhetip, uspavana varnica koju metnik ume da raspiri i rasplamsa“, naveo je tada Ranko Munitić. NJegovi arhetipovi ne da rasplamsavaju maštu čitaoca, već ga vode u sledeći medij – medij samo autora i njegove bogate vizionarske prirode. Poslednja promovisana knjiga, u kojoj su se rame uz rame našli vukodlak Lari Talbot, te Zarof, zombiji, ali i DŽems Bond i Zvezdana beba iz Odiseje u svemiru, samo su prošireno područje tog autorskog bogatstva. Šteta, zaista... što smo ostali uskraćeni za šestu knjigu serijala. Ovako, za ovo jedinstveno petoknjižje, pet pluseva za svaku knjigu koja ga čini.