Seobe

Prvi put 5. novembra 1986. na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u dogovoru sa mnom kao tadašnjim upravnikom, drugi put isto novembra, ali 24. ove godine koja teče, na sceni Srpskog narodnog pozorišta, na čijem čelu je Aleksandar Milosavljević. Rediteljka je u programu naglasila da se u prvom beogradskom izdanju bavila totalom, a u drugom „krupnim planom“. Čudnim sticajem okolnosti ili možda čak zakonomerno, „Seobe“, u kojima je toliko nostalgije glavnih junaka za Rusijom, pojavile su se na repertoaru jednog našeg pozorišta u dane kada čitamo u novinama da se na desetine hiljada kosovskih Srba oglasilo sa gotovo očajničkom željom da prime rusko državljanstvo. Takođe nimalo slučajno svoju peticiju su nazvali sasvim u stilu Crnjanskog „Mitrovdanskim prošenijem“. U romanesknom obliku ta težnja i sama seoba u Rusiju imaju poetsku auru, a sadašnji prkosni ili očajnički čin kosovskih Srba tragična je slika težnje bez mogućeg praktičnog ishoda. A to je jasno svima osim njima. U evropskom romanu acte gratuit, bezrazložni čin iz vremena Andre Žida na razmeđi 19. i 20. veka, kao uzaludna potraga za slobodom, bez izgleda na mogućnost ostvarenja, obnovio je osećajnost ranog modernizma. A čin našeg življa od krvi i mesa, od briga i nevolje, izraz je očaja zbog osećanja besperspektivnosti u kojoj su se našli. Reč seoba, kao i selidba, potiče od reči selo. To je jasnije kada skrenemo pažnju na jednu od reči iz te porodice – naseobina. Sela su u doba feudalizma bila pusta mesta na koja je gospodar tadašnjih srpskih zemalja imao pravo da naseli ili preseli naš živalj. Ta reč je nastala na isti način kao i imenica deoba od glagola deliti. Nije slučajno da je i ova, po tvorbi, srodna reč takođe naslov jednog od epskih romana naše novije književnosti – Deobe Dobrice Ćosića. Rima ne skriva piščeve težnje: Seobe – Deobe.