Nebeski poziv

Ali, ja nisam akademski ili školski filozof čiji je zadatak da radi po utvrđenom programu. Pre sam Ahasver a ne Antej u filozofiji što znači onaj koji luta. Privlačnost Avgustinovih ispovesti za mene je stoga (bila) upravo u ovom lutanju i skitnjama. Ili, preciznije: Avgustin je sam hteo da bude Antej, koji ne sumnja i ne traži, a bio je upravo tražitelj, filozof koji je pomoću spekulacije o vremenu hteo da dođe do večnosti i boga. Filozofsko istraživanje oživljava se kod Avgustina (Augustina) stalno u žarkoj želji koja ga svega obuzima: „Duša moja gori od želje da reši tu zamršenu zagonetku. Nemoj zatvoriti, Gospodine Bože moj, dobri Oče, zaklinjem te Kristom, nemoj zatvoriti mojoj želji ove tako obične, a opet tako skrovite stvari, daj da prodre u njih i da joj budu jasne u svijetlu tvoga milosrđa, Gospodine. Koga ću pitati o tome, ako ne tebe...“ Zato je njegova spekulacija o vremenu, u stvari, religiozna himna. U svakom slučaju priča: vreme i priča koje su i ovde postali nerazlučivi. Postfilozof, međutim, ne moli jer nema koga. Avgustin je zato prema njemu kao dvoglava ptica. Ja ipak verujem da je u ovom slučaju u pitanju postfilozofski kanon, svejedno što Avgustin to nije mogao ni da očekuje, iako je očekivanje svakako jedna od dimenzija vremena, ili njegovih prelaza o kojima je i Avgustin razmišljao govoreći o vremenu. Granice, uostalom, nikada nisu jasne. Zato ovde i pišem o upadu ovih ispovesti u postfilozofiju. Ispovesti, koje prema dvostrukom značenju latinske reči Confessiones – nisu samo priznanje greha nego i pohvale Bogu, počinje Avgustin veličanstvenim pozivom Bogu: „Velik si, Gospodine...“ , kao što su i inače velike naše priče i hvale, ako su velike. Uostalom, bilo je to vreme kada su profesore književnosti nazivali gramatičarima, odnosno, vreme u kome je želja za redom bila moćnija od nereda: „Jer one prve pouke, gdje se uči čitati, pisati i računati“, seća se Avgustin, a sećanje, (pamćenje) kao i očekivanje spada u vreme, „bile su mi jednako teške i mučne kao sve pouke iz grčkog... Dakako, one prve pouke bijahu bolje, zato što su bile sigurnije. One su me osposobile da mogu i čitati ako nađem što napisano, i pisati sam ako što hoću. Bile su te pouke bolje nego one kad su me tjerali da pamtim lutanja nekoga Eneje, a zaboravljam svoja lutanja i zablude, i da oplakujem mrtvu Didonu koja se ubila zbog ljubavi, a sebe samoga da podnosim suhih očiju, najveći jadnik, dok radi tih stvari umirem daleko od tebe, Bože moj, živote moj!“ Rekao sam da je Aurelije Avgustin (Augustin) bio Ahasver među Ahasverima, jer da nije ne bi mogao da piše, verujem ni uz pomoć Boga svog, ljubljenog. Da ste čitali ove „ispovesti“ to biste znali kao što ja znam, ako znam. Ali mene ne zanimaju njegovi đački jadi nego ideje o vremenu, večnosti, i priči. I evo me gde prelistavam njegove ispovesti da bih našao te zapise o vremenu koji su opstali toliko vekova, i to knjigu jedanaestu. Jer, to što Augustin Aurelije kaže o Bogu krajnje je jednostavno. Štaviše, Avgustin se hvali time da je završio svoj duhovni put u trideset i drugoj godini života, što je samo dokaz da je njegova priča presahla posle ovog „otkrića“(Boga), ili je bila „dar“ Boga, ako je to uopšte bila priča? Nije dakle Avgustin bio pisac nego vernik koji traži mir. Jer, šta je Bog u filozofskom smislu ako nije logička tautologija koju zato „ne obuhvataju ni naša čula ni naše pamćenje“, kao ni bilo koju drugu logičku tautologiju. Ili, možda i semantička inovacija za (ovaj) ontološki nedostatak, pošto je „sadašnjost vreme samo zato što ide ka tome da ne postoji“. Vreme je dakle „rastezanje duše“ (distentio animi), jer je „moj život rastresen“, kako priznaje Avugistin, dok je na drugoj strani ili obali „palma nebeskog poziva“ „počinak Boga“ (mir, smirenje, intentio i Bog). Zato se spekulacija ne odvaja od himne. A pripovedanje je moguće zato što „večnost povlači za sobom vreme i nadograđuje ga a ne ukida ga“. Ne znam na kojoj je strani bio stari Avgustin. Zar savremena, postmoderna borba protiv linearnog predstavljanja vremena, dehronologizacija priče - ne znači istovremeno i produbljivanje njene temporalnosti za koju Avgustin kao bogotražitelj nije bio sposoban? Iako je „palma nebeskog poziva“ „živa metafora“. Neka to bude rečeno, (pošto je Bog „stvorio nebo i zemlju“ pomoću Reči Božije?) Ali, to je poetsko „tumačenje“ ovog pitanja. Kako to?