Opasna Vavedenja

Prvo, da se izvinim lovcima što sam ih optužio kao, maltene, jedine krivce za šumske požare. Kada sam, naime, za vikend, pogledao na mapi vatrenu liniju učestalih požara na jugu Srbije, štrecnuo sam se uvidevši da bi to mogle da budu granice Tačijeve sve vidljivije države... A Rusi!? Još jednom su se pokazali kao naše proverene izdajice. Prvo, iz Putinovog kabineta nagovore kosovske Srbe da traže rusko državljanstvo, a kada dobiju 75.000 zahteva, onda Medvedev objašnjava da to nije moguće, šatro, zbog njinog ustava. A, kvaka je u tome što bi ruska vojska te svoje državljane morala da brani, svejedno, gde oni bili, u obećanom Sibiru ili na Kosovu. A i kada su nas, pa, to Rusi branili? Branili su nas samo u Tolstojevoj literaturi, u „Ani Karenjinoj“ i to, isključivo, kao dobrovoljci, kao pustolovi ili nesrećni ljubavnici... K. G. Jung me sažaljivo gleda: “Mani se Rusa i šumskih požara! Za Srbe nema pomoći niotkuda, i, zato, zasuči rukave, pa počni od - Vavedenja! Sećaš se, valjda, da su malu Mariju, roditelji Joakim i Ana u jerusalimski Hram odveli i predali njenom teči, inače, prvosvešteniku, bajdvej i ocu Jovana Krstitelja. E, sad teča Zaharije uvodi maloletnu Mariju u onu odaju u Hramu u koju samo prvosveštenik sme da uđe i to samo jednom godišnje. I, posle, je l` da, maloletna Marija bezgrešno rodi Isusa.“ Iiiii!? Jung pućne dim iz srebrnaste patarenske lule, pa mirno nastavlja: „Pa, i maloletna Evridika, alijas, Olimpijada iz Pele, makedonske prestonice, privedena je, takođe, prvosvešteniku, i po sopstvenom priznanju, s njim je začela u hramovnoj prostoriji gde, takođe, ulazi samo prvosveštenik i to samo jednom godišnje. I, gle, uz pomoć zvezdočataca, poput onih iz Vitlejema, rađa se bezgrešno začet, božji sin; Aleksandar Veliki. Da, to je Olimpijada svom sinu Aleksandru pričala još dok ga je dojila. Hoću reći, moj dečače, ne vidiš li koliko su ta dva Vavedenja opasno slična!?“ Jung, ovde, pravi dramsku pauzu, vidi da sam zagrizao udicu, pa će, šatro, očinski: “Naravno, blesavo je sada izaći, nasred Terazija, i vikati, na sav glas, da je Isus samo izmišljeni lik iz Novog zaveta koji se sakrio iza ALEKSANDROVOG IDENTITETA!!? Ali, mogao bi da uradiš nešto drugo, moj daroviti učeniče. Mogao bi, baš ti, da ponudiš Srbima nagodbu, sličnu ovoj Borkovoj iz Brisela? Zašto, recimo, od dva lika, Isusa Hrista i Aleksandra Srbljanina, ne ponudiš Isusa Srbljanina koji ne bi bio iz Davidovog plemena, već, od Vidovog roda! Ti to možeš, dečače! DŽas duit!“ Zatečen Jungovom „briselskom“ ponudom, posle musake, natapam se Nikolinim vinom, na terasi u ligeštulu, kao u maju. Čvrljim se sa Biljanom na suncu, a Saška, dole, džogira na “Obiliću“. Omamljenom, u polusnu, moja Crna me savetuje: “U ovom sudbonosnom času, priča o Isusu Srbljaninu mogla bi da izazove veliki požar u narodu. Ne gore samo šume, ludo moja, zapale se, začas, i narodi. Vidiš li da je Boki Kluni, za vikend, zapalio u Nemačku, a Dačić za Rusiju. Znaju da je opasno kad požar bukne u narodu...“