Takmičenje u zurenju

Nema ni izbora, na kojima bi Srbija pre marta mogla da se opredeli za Kosovo ili EU, izbora na kojima bi vlast, pošto je pretrpela žestok poraz, potražila novo poverenje. Demokratska stranka, možda čak jedina na sceni koja je dovoljno svesna da demokratija podrazumeva saglasnost proklamovane i sprovođene politike sa voljom birača, oglušuje se o to pravilo i nastavlja kao da se ništa nije dogodilo. Istina, Đilas je, uz Mićunovićevu podršku, pokušao makar da utvrdi princip objektivne odgovornosti ministara Jeremića i Bogdanovića, ali ga je predsednik stranke očekivano ućutkao – jer, to i jeste njegova, a ne politika njegovih ministara. Sastankom sa privrednicima, delom vlade i guvernerom, predsednik Tadić je, očekivano, pokušao da promeni temu, da skrene pažnju – ni Kosovo, ni EU, nego ekonomija. Na stranu što je to nazvao „proširenom vladom“, kao da je neko dao mandat Miškoviću, Koletu, Grujiću i ostalim okupljenim tajkunima. Problem je što tu, u slaboj ekonomiji okruženoj katastrofalnom krizom, rezultata ne može biti. Još jedna, dakle, pogrešna predizborna tema. A korupcija, koja je verovatno najdublji problem države, društva i, naravno, ekonomije – ostaje nedirnuta, sve sa konstatacijom ministra Dačića da korupcija nije srpski izum, jer se stranke bore za vlast zbog interesa – čime je partijski interes izjednačio sa korupcijom. Večno vraćanje istog, naravno iskrivljenog, ironiziranog, ponovo je na delu. Dok je Đinđić svojevremeno koristio metafore da bi probleme ogolio, Tadić ih zamagljuje, i reklo bi se da je to jedino konkretno što preduzima. Pa govori o kiši posle koje sledi duga, o posrnulom, ali ne palom borcu u ringu, koji se diže i nastavlja meč, o tome da „Evropu možemo da pogledamo u oči“, praćen terciranjem iste fraze iz SPS-a, dok negde u pozadini prikladno odjekuje Koštuničin slogan iz dvehiljadite. Kao da su evrointegracije klinačko takmičenje u zurenju.