Samo da Verko ne izneveri!

Između ostalog, komentarišući prenose iz srpske skupštine tvrdio je da su međustranački obračuni zabava za narod, a da se prava politička borba uvek vodi unutar partij(e)a. Biće da je Draža, makar kad je u pitanju unutarstranačka borba, znao o čemu priča. Svedoče tome u prilog i njegov politički vek trajanja, ali i poslednja izgubljena bitka protiv Slobodana Miloševića. I danas kad se vidi ova uzmuvanost posle 9. decembra čini se da je energija koja se troši na pitanja ko će s kim na izbore, ko je disciplinovani partijski radnik, a ko nevernik, za mnoge stranke gotovo proporcionalna veličini propuštene evropske šanse. Pod uslovom da je i bila šansa. Jer poruke i predizborni govori, zaključci najviših partijskih tela, liče na strasnu političku sedmicu u kojoj se jutrom ponavljaju ritualna zaklinjanja u „Kosovo i Evropu“, o podnevu traže dežurni krivci, a izvečeri u molitvenoj tišini svi sabiraju rejtinge i kalkulišu stranačke benefite. Ovdašnji birač, građanin pokorni, „navučen“ je, nažalost, na one čiji je sav politički i moralni kredo u čuvenoj rečenici „neki će preživimo, neki će izginete“. Tako se i desilo da glavna vest sa glavnog odbora nekada najjače opozicione stranke bude smenjivanje potpredsednika Srđana Srećkovića. Nije bilo neočekivano, odnosno ništa manje neočekivano nego kad je Srećković ni kriv ni dužan i postavljen za ministra dijaspore. Obrazloženje: nije sprovodio politiku SPO u Vladi Srbije, nije se „preokrenuo“. Smenjen je iako u Programu SPO lepo piše da se zalažu za „diplomatsku borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije“. Dobro, ne izgleda baš pošteno, ali neka i Vuk Drašković jednom pobedi, makar i Srećkovića. Slična se sudbina izgleda sprema i Vuku Jeremiću, ministru spoljnih poslova. Mediji, pozivajući se na insajdere sa zatvorenog dela zasedanja Glavnog odbora Demokratske stranke tvrde da su Dragan Đilas i Dragoljub Mićunović zatražili njegovu odgovornost za evropsko, odnosno, nemačko „ne“ Srbiji. Ima logike, bilo je vreme i ranije, ali danas kad predsednik objašnjava redosled kiše i duge, deluje kao traženje žrtvenog jarca. Političko tržište je ovde aktivnije od berze, a produktivnost i ekonomičnost mere se brojem stolica u parlamentu. Nema tog izvoza, tog puta ili mosta koji bi se veličinom merio sa poslaničkom i ministarskom foteljom. Otud i vest da je Dinkić navodno spreman da na prvo mesto svoje izborne liste stavi Rasima LJajića samo kako bi ga privoleo na predizbornu koaliciju. Odmah zatim i tabloidna bomba na političkoj sceni Srbije, ma šta bomba, zemljotres: Veroljub Verko Stevanović napušta Dinkića, preleće u jato Čede Jovanovića. Samo da Verko ne izneveri!