Srpska nafta mora da poteče

Danas po podne za sutra. Što pre, jer „gori vatra“ i na međunarodnom tlu i kod kuće. Svi, naravno, dođoše. Nepripremljeni. Iznenadio ih poziv na slikanje. Iznenadila ih i kriza koja traje tri godine. Rezultata sastanka nema. Svi slušali sebe, a novinari pobeleše čekajući „velike izjave“ četiri sata. Deda Mraz ni novogodišnje poklone da ponudi. Bar da je sledio časnog Đelića. Centralni bankar ljuto ne popušta, s pravom, jer argumenata nema, a pravih rešenja niko da se seti. Smeši mu se karijera, ali van Srbije koje biti neće. Na kraju obećanje da će se „suženo“ slikati svakog meseca u nedogled. To isto dogovoreno je pre tri godine, na prethodnom skupu, ali se mesec odužio. Neozbiljan odnos prema onome od čega živimo. Zar nismo panično svesni da vazduha imamo za još maksimalno dvanaest meseci i da je krizni štab trebalo oformiti odmah, jer će posledice biti velike po prosečnog građanina Srbije. Nažalost, ništa nije važno osim predstojećih izbora. Da se sada okrenemo konkretnom problemu - poljoprivredi, kao jednom od domaćih resursa koji ćemo morati intenzivno da razvijamo u narednom periodu. Mišljenja sam da su dve mere u ovom sektoru neophodne, pored potrebe da se izdvajanje iz budžeta poveća sa skromnih 2,6 odsto. Ne tako davno izdvajanje je bilo na nivou od pet odsto. Prva mera je obezbeđenje državne garancije na 1,5 milijardi evra za kupovinu opreme. Oprema bi se kupovala u zemljama koje su vodeće u proizvodnji poljoprivredne tehnologije poput Holandije, Nemačke, Italije, Švajcarske, Izraela, SAD i Japana. Krediti moraju biti izuzetno povoljni, sa kamatom od tri do četiri odsto na godišnjem nivou, sa rokom otplate od 10 do 12 godina i počekom od dve godine. Sada je pravi trenutak za ovakav aranžman s obzirom na krizu i problem vodećih proizvođača opreme, kako da svoje proizvode plasiraju na tržište. Ovo bi bio znatan podstrek za poljoprivredne proizvođače, jer bi se podigao nivo proizvodnje i stvorila mogućnost da se promeni izvozna struktura. Izvoz bi se učetvorostručio sa proizvodima višeg stepena prerade, gde bi izvoz sirovina bio minimalan. Ne bismo imali anomaliju da izvozimo kukuruz u Koreju, gde je sa troškovima transporta kukuruz skuplji 60 evra po toni, a onda ga oni pretvaraju u svinjsko meso koje potom izvoze u Japan, već bismo mi bili izvoznici mesa. Ne bismo više zavisili od boga što se padavina tiče, jer smo svetski šampioni po nenavodnjavanju zemljišta u promenjenim klimatskim uslovima. Jeli bismo užičke specijalitete od srpskog, a ne od brazilskog mesa. Druga mera je formiranje agrarne banke. Srbija bi kao svoj ulog stavila „mrtav kapital“ od oko 300.000 hektara obradivog društvenog zemljišta. Vrednost ovog uloga je oko 1,2 milijarde evra po današnjim cenama, a potencijal od pet do 10 puta veći, uzimajući u obzir svetske cene zemljišta. Strane finansijske institucije stavile bi ulog u novcu. Govorimo o kapitalu banke od minimum 2,4 milijarde evra, koji bi multiplikovan mogao da znači kreditni potencijal od 10 milijardi evra za ojađenu srpsku poljoprivredu. Ova mera bi, takođe sredila odnose i sprečila zloupotrebe koje se danas dešavaju oko društvenog zemljišta, jer bi se prešlo na tržišno poslovanje. Boljitak bi osetili i srpski proizvođači poljoprivredne opreme (IMR, IMT), jer bi se deo sredstava mogao usmeriti na njihovo restrukturiranje i konsolidaciju (jedna racionalna fabrika od dve). Sve gore navedeno, uz dobre programe i stručnjake, bilo bi veliki podstrek za poljoprivredni sektor, a rezultati bi se videli u relativno kratkom vremenu od dve do tri godine. „Srpska nafta“ može da poteče... Pametni su sve odavno smislili i primenili.