Ili...

Srbiji, izgleda, ponovo prete „martovske ide“. Nevolja koja bi se ovoga puta mogla desiti u mesecu kada zima prelazi u proleće, ipak, ne bi trebalo da podrazumeva prolivanje krvi, kao što se desilo u martu 1999. i četiri godine kasnije, 2003. Mart koji dolazi mogao bi doneti „samo“ jasnu potvrdu neprobojnosti barikada postavljenih pred one koji su na put ka Evropi krenuli sa sloganom „I Evropa i Kosovo“. Ulogu vidovnjaka koji je, doduše uzalud, upozorio Julija Cezara na opasnost koja mu je pretila na martovske ide 44. godine pre nove ere, ovoga puta preuzeo je Božidar Đelić. Donedavni dežurni optimista vladajuće elite odlučio je da ostane istrajan u odluci da ostavkom na funkciju potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije „plati“ neuspeh od 9. decembra, kada je za mart sledeće godine odložena odluka o evropskoj kandidaturi Srbije. Možda i zato što uspeh ne očekuje ni na prolećnom popravnom ispitu. Pre nego što se na neko vreme „odjavio“ iz medija, Đelić je upozorio da nam ni u martu nije zagarantovano dodeljivanje statusa kandidata. O datumu početka pregovora da se i ne govori. „Ako se pozicije ne promene, neće biti jednostavno dobiti status kandidata“, rekao je Đelić u „Utisku nedelje“ i dodao da to ne znači da ne bi trebalo ići na nastavak razgovora o Kosovu. Što se evropske strane tiče, ovih dana je nagoveštena jedna mogućnost promene, ali u smeru sasvim suprotnom od onog koji bi Srbija želela. Predstavnici nekih ambasada zemalja članica EU koje nisu priznale Kosovo, naime, počeli su da se, u poverljivim razgovorima, raspituju o tome kako bi Srbija reagovala ukoliko bi se i one pridružile evropskoj većini za koju je Priština već odavno glavni grad samostalne države. O (ne)mogućnosti promene srpske politike govorio je, u ime cele vlasti, predsednik Boris Tadić. „Politika i EU i Kosovo nije doživela poraz“, rekao je predsednik Srbije posle primanja loše vesti iz Brisela. I još je dodao ono što najviše nervira snage za koje sam tvrdi da su od Brisela dobile vetar u leđa: „Ta politika nema valjanu alternativu. Nezavisno od toga da li se Evropa suočava sa teškoćama, mi pripadamo Evropi. Uveren sam da ćemo status kandidata dobiti neki drugi put. Da li će to biti u februaru ili martu sledeće godine, videćemo“. U utorak se nadovezao i Ivica Dačić, tvrdnjom da Srbija ni u martu neće učiniti značajan iskorak ka dobijanju kandidature za EU, jer je za to uslov priznavanje nezavisnosti Kosova. Samo nekoliko sati kasnije Tadić je priznao da je „zahtev da Srbija prizna nezavisnost Kosova iznet u poslednjim trenucima pregovora o statusu kandidata za članstvo u EU, ali da ga Srbija nije prihvatila“. REPRIZA Iz tvrdnji Tadića i Đelića, ali i iz njihovih ocena da je ekonomija ključni zadatak, politički analitičar Dejan Vuk Stanković izvlači zaključak koji se ne slaže sa uveravanjima evropskih zvaničnika o velikim šansama Srbije da u martu dobije željeni status, ni sa tvrdnjama nekih domaćih komentatora o gotovo završenom poslu. Stanković, naime, veruje u „utilitarističku predizbornu odluku“ koja neće značiti prihvatanje uslova neophodnih za dobijanje statusa kandidata. Zato će, prema njegovoj prognozi, na proleće doći do „reprize 9. decembra“ odnosno novog odlaganja odluke o srpskoj kandidaturi. „Donoseći odluku u uslovima predizborne kampanje, vlasti su stavile na jedan tas dobijanje kandidature, a na drugi promenu kosovske politike. Zaključili su da je manja šteta ako na izbore idu bez kandidature, nego sa naglom promenom državne politike“, kaže Stanković i još podseća na pad podrške evropskim integracijama u biračkom telu, kao i na saznanje da većinu građana znatno više okupiraju egzistencijalni problemi. Prema njegovoj oceni, ukoliko bi Brisel u takvim uslovima ipak dao status kandidata Srbiji, to bi značilo da je „Tadić dobio popust, kako bi spasao aktuelnu vladajuću koaliciju od izbornog poraza“. POSLEDICE I za Slavišu Orlovića, profesora Fakulteta političkih nauka, problem je u tome što se ispunjavanje uslova očekuje u atmosferi predizborne kampanje, „što nije najbolji ambijent, ni najbolji momentum“. Vlada je oprezna, tumači Orlović, jer dobijanje statusa uz optužbu da je priznala Kosovo, može biti rizična na unutrašnjepolitičkom planu“. Zato vladajuća koalicija neće odustati od EU, ali ni od borbe za interese na Kosovu. „Izveštaj i preporuka Evropske komisije su potvrdili uspeh reformi i to je za evropski put Srbije jako važno“, ističe Orlović. Ono što on očekuje kao posledicu odluke od 9. decembra jeste „produbljavanje dominantnog društvenog rascepa nacionalno-građansko, odnosno Kosovo-Evropa“. Uz podsećanje da istraživanja ukazuju na pad poverenja u EU nakon intervencije kosovske jedinice Rosa, Orlović primećuje da su reakcije stranaka na odluku Brisela u najvećoj meri u skladu sa njihovim dosadašnjim pozicijama o pitanju Kosova i Evrope. „Eurofobična SRS je već svojim javnim reakcijama pokazala izvesno radovanje zbog odluke Saveta EU. Euroskeptična DSS je nastojala da pokaže kako je njihova politika da Evropa ima alternativu bila dobra, iako i dalje nije precizirano ko je i šta je ta alternativa“, kaže Orlović i dodaje da su, sa druge strane, LDP i SPO nezadovoljne što nije uvažena realnost, iako se ne zna da li je to predlog da se prizna Kosovo. „SNS je nastojala da izbegne odgovor na pitanje šta je njen koncept. Očigledno je da su se opredelili da se ne izjašnjavaju, već da kanališu nezadovoljstvo ponavljanjem zahteva za prevremenim izborima“, kaže Orlović. Prema njegovom uverenju, međutim, nema zimskog glasanja - Vlada će ostati do kraja mandata. GUBITNICI Da evropska tema ne odlučuje izbore pokazao je i nedavni hrvatski primer, a lekciju su naučili i u vladajućoj koaliciji. „Stranke greše ako misle da će im dobijanje statusa obezbediti bolji izborni rezultat“, ocenio je Rasim LJajić, ministar rada i socijalne politike i lider SDP Srbije. I to paralelno s ocenom da su vladajuće stranke najviše izgubile odlukom Saveta EU da Srbiji ne dodeli status kandidata, a da su „profitirale antievropske snage u zemlji“. Uz podsećanje da je HDZ doživela debakl na izborima iako je uvela zemlju u EU, LJajić je rekao da Srbija mora da učini sve da nastavi pregovore i poboljša uslove života Srba na Kosovu. I LJajić je ponovio da „postoje linije ispod kojih se ne može ići“. Desna opozicija, doduše, uveliko tvrdi da je vlast već prešla „crvene linije“ u koje se uporno zaklinje, ali čini se da ta vrsta nadgornjavanja neće imati presudnu odluku na izborni rezultat. Istraživačima javnog mnjenja je već poodavno jasno da ni EU ni Kosovo više nisu teme na kojima se „lome“ birači; ono što njih interesuje jesu životni standard i zapošljavanje. A ono što nije jasno je – da li je to dobra ili loša predizborna vest za političke konkurente? Crnogorci, ipak, slave Kako se nadala, Crna Gora je dobro prošla na decembarskom samitu lidera EU. Zbog tvrdokornog stava Francuza da je još rano da joj bude dodijeljen datum pregovora o članstvu činilo se da će biti uzaludni svi napori dijela vlasti, opozicije i civilnog društva da ne bude zaustavljen njen put ka EU. Na kraju se, ipak, došlo do uslovnog zelenog svjetla da pregovori počnu u junu 2012, ako do tada bude novih rezultata u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Da li će ih zaista biti procjenjivaće Evropska komisija, koja je zadužena da u maju sastavi poseban izvještaj o Crnoj Gori. Ukoliko bude pozitivan, ministri, a ne lideri članica EU, automatski će, bez ikakve rasprave, formalno dozvoliti otvaranje pregovora i tako održati nadu da Unija neće zatvoriti vrata Balkanu. Uz neskriveno sponzorstvo NJemačke, Crna Gora je ovakvom odlukom Evropskog savjeta zadržala snažan vjetar u leđa koji joj donosi ubrzani tempo reformi ka normalnoj, modernoj evropskoj državi, u kojoj postoji vladavina prava i istinska tržišna ekonomija. Slabašnoj Podgorici, u kojoj Đukanovićeva DPS samouvjereno dominira i kontroliše skoro svaki segment društva, konstantno partnerstvo sa Briselom je neophodno da bi išla naprijed. Pošto opozicija za sada ne može ni okrznuti, a kamoli ugroziti vladajuću partiju, glavni njen partner i partner civilnog društva koje zahtijeva reforme je EU. Pokazalo se u posljednjih godinu dana da su uslovi EU da se Crna Gora kvalifikuje za pregovore bili najbolja pokretačka snaga promjena. Vlada, na čelu sa premijerom Igorom Lukšićem, činila je sve što je mogla da im izađe u susret jer joj je od toga zavisio rejting, a možda i opstanak. Nakon sumornih najava da bi sve moglo biti zaustavljeno na neodređeno vrijeme, odluka da Crna Gora ostaje u procesu bez pauze bila je povod Lukšiću da 9. decembar okarakteriše istorijskim danom koji „nas ispunjava ponosom i optimizmom“, šef parlamenta Ranko Krivokapić poručio je da je Crna Gora za pet godina prošla put „koji do sada nije nijedna država“, dok se šef diplomatije Milan Roćen, zadovoljan što Crna Gora preuzima evropsku palicu od Hrvatske, javno zahvaljivao NJemačkoj. To još nije učinio Đukanović, a i malo je vjerovatno da hoće pošto je jasno da Berlin, potencirajući preko EU baš one slabe tačke na koje ukazuju nevladine organizacije i nezavisni mediji, namjerava da sasiječe pipke moćne hobotnice koja kontroliše sve, od bezbjednosnih struktura do finansijskih tokova. NJena glava je, kako uporno ukazuju kritičari vlasti, upravo Đukanović. N. Rudović, za NIN iz Podgorice Kosovo | Politika ... ili Koliko bi to Srbija trebalo da se odmakne od Kosova kako bi se približila Evropi Jedan strani ambasador je prošle godine duhovito opisao kako politička elita doživljava evropsku kandidaturu i Kosovo, rekavši da je kandidatura nešto što bi moralo da se dogodi uoči izbora, a rasplitanje kosovskog čvora čim se završe izbori. Neka istorijska ironija učinila je da bi upravo na narednim izborima vladajuća koalicija mogla da bude stavljena pred neprijatnu, tešku dilemu - da li ima više koristi od kandidature ili štete od zahteva da kosovski Srbi na učestvuju na njima. U raznim medijsko-diplomatskim licitacijama na temu šta se sve nalazi na listi nepisanih uslova za kandidaturu pominju se, pored barikada, demontaža „paralelnih“ institucija na severu, odustajanje od Rezolucije 1244, nastavak kosovskog dijaloga o „tehničkim pitanjima“ i sprovođenje svih sporazuma. „Srpski zvaničnici su dugo pozdravljali i ohrabrivali ljude na barikadama, a u poslednjih nekoliko nedelja objašnjavaju da nemaju nikakvu kontrolu nad njima i da nacionalisti žele da ruše Vladu preko barikada. Ne želimo da ulazimo u to kada su bili iskreni, samo želimo da Srbija počne da razvija dobrosusedske odnose“, kaže za NIN zapadni diplomata u Beogradu, koji se bavi samo Kosovom. Jedan od prvih uslova je, kako prenose mediji u Beogradu, da Srbija odustane od Rezolucije 1244, usvojene na 4011. sastanku Saveta bezbednosti, poslednjeg dana bombardovanja Srbije 1999. godine. KONFERENCIJA Iako nije jasno kako bi to Srbija mogla da odustane od Rezolucije, koju nije donela ona, već UN, zapadni medijski konsultanti zapravo misle da Beograd ne bi smeo više da insistira na stavu da Kosovo može da učestvuje na međunarodnim skupovima pod imenom „Kosovo, u skladu sa Rezolucijom 1244“. Drugi predlog je Gimnih model, prema kojem bi na tabli bilo samo ime i prezime učesnika, a ne i zemlja iz koje dolazi. Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, koji u okviru stranke često kritikuje tvrdi kurs ministra Jeremića, smatra da nije kasno da se pod okriljem Saveta bezbednosti UN organizuje konferencija o statusu Kosova. Ta inicijativa se nekako poklapa sa idejama koje se mogu čuti na nekim diplomatskim brifinzima u Beogradu, prema kojima bi pod okriljem UN i u vidu nove rezolucije trebalo da Srbija prihvati „kosovsku realnost“, a da zauzvrat dobije autonomiju za kosovske Srbe. Takva vrsta konstruktivnosti bi Srbiji donela više razumevanja unutar EU, ali bi dovela do novog talasa priznanja, što je krajem novembra u Vašingtonu nagovestio i Miroslav Lajčak, visoki zvaničnik EU i bivši šef diplomatije Slovačke, jedne od zemalja Unije koje nisu priznale Kosovo. Bilo da je reč o novoj konferenciji ili starim kosovskim planovima, u svakom razgovoru o razrešenju kosovskog čvora mora da se pojavi ideja o planu „Ahtisari plus“, na kojem izgleda niko osim medija nije radio, ali su neki diplomatski izvori govorili kako bi to značilo da bi kosovski Srbi imali pravo na dvojno državljanstvo, pravo glasa na srpskim izborima i čvršće veze sa matičnom, dakle srpskom državom. Nekadašnji lider kosovskih Albanaca Azem Vlasi u razgovoru za NIN ne veruje da su takve priče realne, već više služe za neke unutrašnje potrebe. „Ne znam zašto bi sada neko pravio „Ahtisari plus“ za 30 ili 40 odsto Srba severno od Ibra, kada je većina Srba južno od Ibra već prihvatila Ahtisarijev plan. Srbija jednostavno mora da napravi zaokret i prihvati Ahtisarijev plan, a ako će biti lakše srpskim liderima može da objašnjava, poput Vuka Draškovića, da prihvata samo nestatusni deo plana, mada zaista ne znam šta bi to uopšte moglo da znači. Igre o Ahtisarijevom planu plus ili minus zapravo opet zavaravaju srpsku javnost da se ponovo može razgovarati o statusu Kosova, iako svi značajni međunarodni faktori znaju da bi se tada ušlo u reku bez obala“, kaže Vlasi. DEMONTAŽA Nemačka, koja je uz pomoć Austrije, Finske i Velike Britanije, izdejstvovala odlaganje kandidature, neće odustati od zahteva za demontažu srpskih institucija na severu Kosova, koji je kancelarka Angela Merkel iznela još u avgustu u Beogradu. Kao jedan od novih zahteva pred Beogradom navodi se pomaganje Euleksu, Kforu i kosovskim institucijama u lociranju i procesuiranju lica koja su odgovorna za nasilje, incidente i napade na pripadnike Kfora (a prvi na spisku su braća Veselinović), ali ne treba isključiti mogućnost da na listama traženih lica budu i predsednici opština sa severa Kosova. Visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije i potpredsednik Zajednice srpskih opština Marko Jakšić smatra da će Beograd pojačavati pritisak na kosovske Srbe, ali greši kada misli da će barikade i sav otpor svesti na nacionaliste iz DSS-a ili radikala. „Od početka ovaj otpor protiv Tačijevih akcija podržavaju i načelnik okruga koji je iz DS, poslanici iz Tadićeve i Dinkićeve partije, tako da su prilično žalosne konstrukcije beogradskih medija kako mi ekstremisti rušimo na barikadama evropsku budućnost Srbije“, kaže Jakšić za NIN, napominjući da će Boris Tadić verovatno biti kooperativan oko uspostavljanja carinskih prelaza, ali se neće usuditi da demontira srpske institucije na severu Kosova jer bi mogao da dovede do egzodusa srpskog stanovništva. „Ne može to da se svede na stranački nivo, na propagandu o ekstremistima koji ne daju običnim ljudima da žive, ovde postoji jedinstvo jer svi znaju kako bi izgledao njihov život u državi Hašima Tačija“, poručuje Jakšić. Noseći se parolom da ništa nije oko Kosova završeno dok to ne završi Srbija, u Beograd će iz evropskih prestonica stići veliki broj javnih pohvala i diskretnih zahteva. I dok građani strahuju da će tih pohvala biti sve manje, dočim će zahteva biti sve više, ostaje im samo da se gorko smeju vicu o novoj crvenoj liniji nacionalne politike, po kome Srbija nikad neće priznati - novog dečka Nataše Bekvalac. Azem Vlasi, nekadašnji albanski lider Put u EU vodi preko Kosova, a ne sa Kosovom Srbija je počela sama sebe da uslovljava Kosovom, jer kada slušate Borisa Tadića i njegove saradnike dok izvikuju parole i Kosovo i Evropa, morate da se zapitate kako to niko u vlasti ne razmišlja da su 22 članice Evropske unije priznale kosovsku nezavisnost, kaže za NIN Azem Vlasi. „Neko je u Beogradu, izgleda, pomislio da će barikadama uspeti da osujeti premijera Hašima Tačija u nameri da uspostavi kontrolu nad graničnim prelazima, ali nije baš razmišljao da će na taj način ući u sukob sa Kforom, NATO-om pa i najmoćnijom zemljom Evrope, Nemačkom. To je dovelo do odluke o odlaganju kandidature i Srbija bi morala da shvati da put do Evrope ide preko Kosova, a ne sa Kosovom. Srbija će, dakle, morati do februara ili marta da pokaže da ima novu kosovsku politiku, koja će normalizovati odnose sa Kosovom kao južnim susedom, a ne sa južnom pokrajinom“, smatra nekadašnji lider kosovskih Albanaca. On smatra da EU neće tražiti od Srbije da odmah prizna nezavisno Kosovo, ali je ubeđen da „niko ozbiljan u Beogradu ne veruje da bi Srbija mogla da postane član EU a da ne prizna nezavisnost Kosova“. Ako neće tražiti od Srbije da odmah prizna nezavisnost Kosova, EU će tražiti da Vlada Srbije do marta ispuni tri zahteva: da ukloni barikade, da demontira institucije lokalne samouprave koje nisu formirane na osnovu kosovskih izbora i zakona i da sprovede sve ono što se bude dogovorilo u tehničkim pregovorima, zaključuje Vlasi.