Srpski Matriks

Kada je pre petnaestak godina na onom (o)tužnom kontramitingu masa povikala „Slobo, volimo te“, a Milošević turobno uzvratio „volim i ja vas“, bio je to sažeti manifest niza srpskih politika koje privid izvesne šarolikosti duguju učestalim promenama društvenog uređenja. Upadljiva neuspešnost tih politika – zapravo neuspešnost kao jedini njihov kontinuitet – počiva na „identitetskoj“ zabludi da je ljubav države/državnika i naroda/građana najbolji faktor društvene kohezije. U teoriji, ta zabluda savršeno funkcioniše, šta se može prigovoriti ljubavi, ali u stvarnosti – kojoj ljubavna teorija neprestano postavlja jalove zamke – ta nemoguća ljubav proizvodi sasvim drugi efekat – društvenu dezintegraciju i poražavajuću statičnost. Ima dosta istine u već otrcanoj izreci „ljubav je slepa“. To važi za sve vrste ljubavi, a ima ih jako puno. Ovo, razumljivo, ne znači da emocije treba proterati iz politike – to je uostalom i nemoguće – ali ako se emocije ne podvrgnu kontroli uma, ako iznad njih ne stoje jasni principi i artikulisane ideje, ako se emocije postave kao vrhunska vrednost, onda više ništa nije pod kontrolom. Politizacija emocija, tako draga ovdašnjim političkim kvazielitama, podjednako razara i politiku i emocije. Državu, bar uspešnu državu, nije moguće zasnovati na emocijama, ako ni zbog čega drugog ono zbog njihove nestalne i amorfne prirode. Svi znamo koliko je tanka i neuhvatljiva granica između ljubavi i mržnje, divljenja i zavisti, ekstaze i agonije. Ali eto, serija veoma rđavih istorijskih iskustava nije nam bila ni od kakve pomoći. Aktuelna kvazielita (vlast, opozicija, sasvim nebitno) i dalje pokušava ono što je samo baronu Minhauzenu pošlo za rukom: da se podigne iz močvare vukući sama sebe za kosu. Ova vlast (ne treba sumnjati da će isto to činiti i neka naredna) upravo na taj način – vukući sama sebe za kosu – nastoji da se izvuče iz močvare kosovske tragedije. Faktička odsutnost Kosova prekonoć je pretvorena u kosovsku sveprisutnost, a emocionalni šok izazvan (inače sasvim očekivanim) proglašenjem nezavisnosti „lažne države“ Kosovo iskorišćen je kao skretnica pažnje sa vrištećih problema Srbije kao celine, problema koji su u konačnoj analizi i doveli do kosovske secesije. Republika Kosovo je, fakat, poprilično lažna država, nevolja je u tome što se indukovanjem masovne kosovske histerije lažnost kosovske države proširila i na ostatak Srbije. Većina kosovobranitelja ima zavidnu marksističku prošlost, pa ne čudi što stvar posmatraju mehanicistički i što olako posežu za teškim rečima i nepromišljenim delima. Poput toržestvene izjave da „bez Kosova nema ni Srbije“. Zaludno bi bilo ubeđivati te svate da insistiranje na čisto konceptualnom prisustvu odsustva ne dovodi do prisutnosti odsutnog, već do laganog gubljenja onoga što je prisutno. Tako je srpska javnost, ionako nepopravljivo sklona deluzijama i ispraznim tugama i oduševljavanjima, postala nalik na filmski Matriks. Rekosmo već da je ljubav slepa. Ne ulazeći u iskrenost ljubavi koja se pomalo čudno razbuktala onoga momenta kada se objekat ljubavi – Kosovo - našao van domašaja, došli smo u situaciju u kojoj je kosovska emotivnost suspendovala zdrav razum, logiku i poslednje ostatke ionako oskudne političke racionalnosti. Gospodar Tadić je učinio izvesne stidljive napore u cilju smirivanja histerije lansirajući sada već čuvenu krilaticu „i Evropa i Kosovo“, što je samo povećalo konfuziju jer je i EU podjednako odsutna kao i Kosovo. Bitka „za“ i „protiv“ dveju vetrenjača morala je završiti onako kako je završila – potpunim fijaskom, ne, međutim, fijaskom ideje evrointegracija, pa čak ni fijaskom „odbrane“ Kosova, nego iz svemira vidljivim bankrotom srpske politike. Sada je valjda svima jasno da svekolika srpska politika nema nikakvu, makar i maglovitu ideju šta da uradi sama sa sobom i sa državom koju je konfiskovala i potpuno otuđila od građana. U tom političkom Matriksu i EU i Kosovo su samo emotikoni, objekti projektovanja emocija, dočim je Srbija, rastrzana nesrećnim ljubavima i stvarnim strahovima, nalik na onoga bajkovitog cara koji čeka odvažnog pastira da mu saopšti da je go.