Prave se Englezi

Lanac britanskih kladionica „Vilijam Hil“ obogatio je ponudu, pa se odnedavno klijenti mogu kladiti i da li će evro opstati. Većina onih koji uplate tiket veruje da će evropska valuta nestati do kraja naredne godine. „Opklade na opstanak zone evra idu u jednom jedinom smeru. Igrači se klade samo na njegov nestanak“, kaže Grejam Šarp, portparol kladionice. Ni pojedini sagovornici NIN-a nisu mnogo veći optimisti od Britanaca, ali upozoravaju da bi takav scenario izazvao daleko veću finansijsku kataklizmu nego što se to desilo nakon propasti Liman Bradersa. Da bi sprečili apokalipsu, sve zemlje evrozone i većina onih koje nisu u njoj složile su se prošle nedelje da prihvate nova, fiskalna pravila. Stručnjaci su na neophodnost fiskalne unije ukazivali još krajem devedesetih. Sada više nije bilo mesta za odlaganje te regulacije. Prema tim pravilima godišnji strukturni deficit ne sme biti veći od 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda i to mora biti ugrađeno čak u ustave zemalja. Svaka zemlja moraće da ugradi u zakone automatske korektivne mehanizme koji bi bili aktivirani u slučaju poremećaja. Ti mehanizmi biće definisani na osnovu principa koje će propisati Evropska komisija, dok će Evropski sud pravde nadgledati sprovođenje nacionalnih zakona. Godišnje planove će nadzirati EK i Savet, stoji u dokumentu koji se u prošli petak našao pred zvaničnicima EU. SANKCIJE Predviđene su automatske sankcije za one koji prekrše pravila osim ako tri četvrtine zemalja ne opovrgne to pravilo. Postojaće i stalni interventni fond od 500 milijardi evra, koji će nadgledati Evropska centralna banka. Lucio Sarno, predavač na CASS Biznis skul u Londonu kaže za NIN da je fiskalna unija jedini način da se krene napred i ključni mehanizam za većom fiskalnom disciplinom koje pojedine članice EU nisu bile sposobne same da razviju. Laza Kekić, regionalni direktor Intelidžens junit londonskog Ekonomista za centralnu i istočnu Evropu ističe da fiskalne stege ne mogu da budu jedina osnova za spasavanje i održivost evra. To pokazuju i prve reakcije tržišta. On kaže da postoji mogućnost da sporazum doprinese stabilizaciji ukoliko usledi labavljenje monetarne politike Evropske centralne banke. Zbog stava Nemačke to je, ipak, teško očekivati. „To bi samo pomoglo u kratkom roku. Dugoročno, ne znam da li se evro može spasiti. Evrozona će doživeti novu recesiju 2012. Biće teško povratiti poverenje. Nema nikakvog nagoveštaja kako će se postići održivi privredni rast u evrozoni. Ne postoji nikakva mogućnost da Grčka i drugi postanu konkurentni ako ne mogu da devalviraju valutu“, objašnjava Kekić za NIN. I njega, kao i mnoge analitičare sa ovih prostora dešavanja u evrozoni podsećaju na poznu dob SFRJ, pa je, prema njihovom mišljenju, samim tim moguć i raspad. „Nema osećaja pripadnosti istoj zajednici, velike su razlike u nivou razvijenosti, netrpeljivost i razmirice su sve oštrije, veliki je otpor prema transferima unutar Unije. Čak je i jezik kojim se „severnjaci“i „južnjaci“ međusobno optužuju sličan. Nemoguće je spasiti monetarnu i ekonomsku uniju u odsustvu političkog zajedništva“, kaže Kekić. Fransoa Perol, izvršni direktor francuske banke BPCE (Banque Populaires Caisses d’Epargne) i doskora jedan od savetnika predsednika Nikole Sarkozija, izjavio je da tržišta moraju da znaju gde idu, kako će stići na cilj i koliko vremena će im trebati za to. On veruje da će Evropa biti mnogo ozbiljnija i jedinstvenija nakon usvajanja fiskalnih pravila. Miljan Ždrale iz Evropske banke za obnovu i razvoj kaže za NIN da dogovor predstavlja prvi krug ka prevazilaženju krize i održanju evra. On ističe da je potrebno da svi detalji dogovora budu što jasniji i da budu primenjivi u pravo vreme za investitore kako tržišta ne bi nervozno reagovala na promene. MINUS Tržišta, ipak, nisu odgovorila optimistički. Berze su nakon dogovora ponovo bile u minusu, kamate na obveznice Italije i Španije su skočile i prema mnogima dostigle rizičan nivo. Prihod na petogodišnje državne „bondove“ Italije premašio je sedam odsto, a na desetogodišnje 6,8 procenata, dok su kamate na španske desetogodišnje hartije šest odsto. Žan Mišel Siks, glavni ekonomista za Evropu rejting agencije Standard i Pur izjavio je da očekivanja ne treba da budu previsoka i da će sigurno biti još samita. Prema pisanju medija, postoji mogućnost da ta rejting agencija u narednom periodu smanji kreditni rejting čitave evrozone, što bi samo pogoršalo, odnosno smanjilo izglede za uspeh. Zbog krize druga rejting agencija Mudiz je, kako je i najavljivano, smanjila rejtinge vodećih francuskih banaka, uprkos prošlonedeljnom samitu. Rejting je smanjen bankama BNP Paribas, Sosijete ženeral i Kredit agrikol. Pogoršanje likvidnosti i uslova finansiranja i nestabilno okruženje u kom posluju evropske banke razlozi su koje Mudiz navodi kao opravdanje za takav potez. U posedu evropskih banaka su desetine milijardi evra rizičnih državnih obveznica i sve su veća strahovanja da kreditori neće moći da pokriju moguće gubitke po tom osnovu. Zebnju podgreva i odbijanje Velike Britanije da učestvuje u novim integracijama. Mađarska takođe nije za nova pravila, dok su Češka i Švedska rekle da će konsultovati nacionalne parlamente, a Irska će možda raspisati referendum. Ponašanje Britanije je posebno izazvalo buru u javnosti. Nemački mediji su osudili Britaniju za takav potez, italijanska štampa ih je opužila za podelu EU, dok su se Francuzi više bavili onim što je postignuto, a zanemarili ono što nije. Prema Grejamu Liču, sa Instituta direktora u Britaniji, britanski premijer Dejvid Kameron je doneo ispravnu odluku. On je izjavio za Bi-Bi-Si da su predloženi porezi na finansijske usluge poslednja stvar koja je potrebna ekonomiji te zemlje. I sad, ali i u budućnosti. „Da bi to funkcionisalo, to bi morala da bude odluka na globalnom nivou. Pošto nikada neće biti globalna, nikada neće ni funkcionisati“, kazao je Lič. Britanski rukovodioci se, naime, plaše da bi mnoge kompanije iz finansijskog centra Londona mogle da „emigriraju“ ukoliko im se nametne nova regulativa. Odbijanje Kamerona da se pridruži partnerima iz evrozone je, zapravo, pokušaj da se očuvaju privilegije tih kompanija. Laza Kekić ne spori da je taj finansijski centar veoma uticajan, ali ističe da u stvari čini mali deo ukupne britanske privrede i tradicionalno vrlo malo kreditira ostalu britansku privredu. Tačne su, kako on kaže, i tvrdnje da snosi dobar deo odgovornosti za krizu koja je izbila 2008. SEBIČNOST “Ukoliko je to razlog odbijanja razumljiva bi bila i reakcija većeg dela Evrope da se Velika Britanija ponaša sebično i uopšte ne uvažava opšte interese. Nema sumnje da je Britanija sada vrlo usamljena i izolovana. Verovatno će doživeti dosta neprijatnosti u narednom periodu, možda će čak biti i okrivljena ukoliko pokušaji da se spase evro završe neuspehom. Moguće je i da je to bio odlučujući korak koji vodi istupanju Britanije iz EU”, kaže Kekić. S druge strane, potez Britanije bi se mogao tumačiti i kao zaštita suvereniteta, principijelno protivljenje političkoj integraciji EU i protivljenje da fiskalna pravila važe i u zemljama koje ne koriste evro. U tom slučaju, kako kaže Kekić, britanski potez ima mnogo više opravdanja. „Dogovor u EU je postignut ne zbog velikog entuzijazma već straha od posledica kod većine zemalja ukoliko ne pristanu na kurs koji je uglavnom zacrtala Nemačka”, objašnjava on. Lucio Sarno veruje da će se o britanskom potezu tek debatovati u narednih nekoliko godina. On misli da je Britanija izgubila jedinstvenu priliku da zaista ima uticaja na politiku Evropske unije i obezbedi lidersku ulogu. „Dug Britanije u odnosu na BDP i deficit nisu na zavidnom nivou. NJoj je više potrebna EU nego Britanija Evropi. Zvaničnici u toj zemlji su uživali da godinama krive evrozonu za mnoge njihove ekonomske probleme. Imajući u vidu značaj trgovinske razmene i finansijske povezanosti, ne verujem da će Britanija uspeti da sopstvene probleme reši van novog dogovora i van EU“, smatra Sarno. Ni Miljan Ždrale ne veruje da će Britanija istupiti iz EU. On pre očekuje da će se naći neko kompromisno rešenje, jer je, kako navodi, povezanost te zemlje i EU veoma značajna. Buđenje separatizma U Italiji, drugoj najproblematičnijoj zemlji evrozone, postoje i oni koji se raduju krahu evra i bankrotstvu te zemlje. Naime, stranka Liga severa u takvoj režiji evropskog filma vidi šansu za otcepljenje bogate regije Padanije. Lucio Sarno, ipak, misli da je rizik od raspada Italije veoma mali i da zapravo i ne postoji u stvarnosti. On kaže da će se ta zemlja izvući nakon što se tržište rada reorganizuje, primene mere štednje i implementira nova industrijska politika. Mnogi dešavanja u EU i odlučnost „gvozdene kancelarke“ Merkel tumače kao treći svetski rat - ali u finansijama. Neretko, mada mnogi misle da su takve kvalifikacije preterane, neki Nemačku nazivaju „četvrtim Rajhom“. Kameronov veto Nagoveštaj velikog razvoda Prošlonedeljni Samit EU nagovestio je početak velikog razvoda, primećuje londonski Ekonomist. „Brak“ bi se mogao raspasti tačno 20 godina od prvog nacrta Mastrihtskog ugovora i stvaranja monetarne unije, nakon odluke britanskog premijera Dejvida Kamerona da kaže istorijsko „ne“ čvršćoj fiskalnoj uniji i planu za spasavanje evra. Uz Britaniju, koja je kategorično odbila sporazum, ni Švedska, Mađarska i Češka nisu ga potpisale, uz mogućnost da to učine naknadno. Pored 17 zemalja koje koriste evro, dogovor su prihvatile Danska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija i Bugarska. Ekonomski plan za spasavanje evra mogao bi imati dalekosežne posledice na političku budućnost EU, koja prvi put doživljava ovakav rascep i pukotinu, zbog koje se već govori o „Evropi na dva koloseka“ ili „u dve brzine“. Analitičari gotovo jednoglasno ocenjuju da se radi o učvršćivanju uticaja osovine Nemačka-Francuska, dueta „Merkozi“ i marginalizaciji Velike Britanije i Londona, finansijskog centra Evrope. Gardijan ocenjuje da EU više nikada neće biti ista i da je Kameronova odluka loša i za Britaniju i za celu Evropu. Analitičari Kameronov veto ocenjuju kao Pirovu pobedu i samoizolaciju Britanije, koja će vremenom postati ostrvska Švajcarska. To će biti poruka i Vašingtonu i Pekingu da se London više ništa ne pita u Briselu i da je svoje mesto „bez borbe“ ustupio Berlinu. Upravo to britanska javnost i političari najžešće zameraju Kameronu. Iako javno još nije oštro istupio protiv, njegov koalicioni partner u vladi, Nik Kleg, lider Liberalne partije, više je nego ljut zbog Kameronove politike „ostavljanja prazne stolice u EU iako je imao još puno opcija pred sobom“. Izvesno je da će britanski premijer biti pod pritiskom da preispita ishitrenu odluku u pogledu EU, kako od opozicionih laburista tako i od koalicionih partnera. Moraće da objasni i britanskim građanima, od kojih je, prema anketi lista „Mejl on sandej“, čak 44 odsto za ostanak u EU, 34 odsto je protiv, a 22 odsto je neopredeljenih, da li je ovo jasan korak ka izlasku iz evropske zajednice. Mada se premijer upinje da objasni da je odluka bila „teška, ali neophodna“ i da Britanija ostaje u EU, posvećena zajedničkom tržištu i investicijama, opšti utisak potpune marginalizacije Londona najbolje je opisao Čarls Grant, direktor britanskog Centra za evropske reforme, rečima da ne može da zamisli gori scenario za London, od ovog po kome će „ostatak EU napraviti kokus i govoriti nam šta da radimo“. I dok su britanski analitičari zabrinuti, procene ostatka Evrope su da će mere Merkelove i Sarkozija dovesti do sporog i teškog, ali ipak sigurnog oporavka evra i evrozone. I do jačanja EU pod čvrstim vođstvom Nemačke. Malo je verovatno da će do marta, kada novi evropski ugovor treba da stupi na snagu, London promeniti stav, što ojačava ocenu da je ovaj 9. decembar istorijski za dalju sudbinu Britanije i EU, iako britanski analitičari tvrde da se može desiti da Ujedinjeno Kraljevstvo ovog puta bude na pogrešnoj strani istorije. Za samu EU, to možda ne znači definitivni razvod Londona od Berlina i Pariza, ali period odvojenog života i sopstvenih izazova svakako da.