Samo činovnici otporni na krizu

Najavljujući letos konačno zaustavljanje pada broja zaposlenih, premijer Mirko Cvetković zapravo je mislio na zapošljavanje države. Jedino kod nje se, naime, broj zaposlenih ove godine povećavao i to u državnoj upravi za 793, a u obrazovanju za gotovo 1.000 ljudi, pokazuju zvanični statistički podaci. S druge strane, od početka globalne krize, koja je snažno udarila i na Srbiju, prema Anketi o radnoj snazi, od aprila 2008. do aprila 2011. godine bez posla je ostalo nešto više od 550.000 zaposlenih. Od toga je polovina radila na crno, bez uplate radnog staža i zdravstvenog osiguranja, a isto toliko ih je imalo legalno radno mesto. Da se i država u istom periodu ponašala kao privatni poslodavci, u javnom sektoru Srbije danas bi radilo bar 100.000 ljudi manje. Umesto toga, država je bila jedini poslodavac koji je u najkritičnijem periodu recesije povećao broj zaposlenih za oko 5.000! Prema još uvek neobjavljenim podacima, koje je NIN dobio iz Republičkog zavoda za statistiku, u obrazovnom sistemu Srbije od oktobra 2008. do oktobra 2011. godine radi 4.466 ljudi više, dok je u državnoj upravi dodatno zaposleno oko 500 ljudi. U javnom sektoru jedino je i to simbolično, za 112 smanjen broj zdravstvenih radnika. Uz to, u poslednje tri godine broj zaposlenih povećala je i većina državnih i lokalnih javnih preduzeća. Istovremeno, radno mesto u državnoj službi je sigurnije, a i plate su znatno veće nego u privatnom sektoru, pa ne čudi što većina građana želi da se dočepa državnih jasli. I što su neki za to spremni da „debelo“ plate, jer kako je nedavno obelodanio Slobodan Brajković, jedan od sindikalnih lidera prosvetnih radnika, javna je tajna da se radno mesto u prosveti može kupiti za oko 5.000 evra! I dok država zapošljava, sve je manje zaposlenih u proizvodnji, dakle tamo gde se stvara nova vrednost. Iako je premijer Cvetković pre šest meseci tvrdio da su negativni trendovi zaustavljeni, pojedini ekonomisti upozoravaju da se situacija na tržištu rada od avgusta dodatno pogoršava, jer je sve manje zaposlenih u prerađivačkoj industriji, a sve više u državnoj upravi. Takve navode za NIN je potvrdio i Dragan Vukmirović, direktor Republičkog zavoda za statistiku. „U 2011. ukupan broj zaposlenih se nije značajnije menjao, mada je tačno da se od avgusta beleži ponovni pad. Posebno zabrinjava činjenica da se broj zaposlenih u sekundarnom sektoru smanjuje, a povećava u tercijarnom sektoru“, kaže Vukmirović. Drugim rečima, u proizvodnim delatnostima otkazi su sve učestaliji, a umesto reforme javnog sektora, na koju se Vlada obavezala da bi u narednom periodu smanjila manjak u budžetu, u toku je rovovska bitka, u kojoj su najvažniji stranački interesi i nagrađivanje „zaslužnih“ funkcionera i najistaknutijih članova partije. APSURD Javnost u Srbiji odavno se navikla na činjenicu da država ne poštuje ni sopstvene zakone i obećanja. Tako je, umesto da u skladu sa najavama smanji broj zaposlenih u javnom sektoru za 14.000 ljudi, Vlada dodatno povećala broj administrativnih radnika. Situacija u kojoj se našao gradonačelnik Leskovca Slobodan Kocić pokazuje svu apsurdnost državne strategije za reformu javnog sektora i smanjenje broja činovnika. Kocić je, naime, bio jedan od retkih gradonačelnika koji je poslušao naredbu Vlade i sproveo Zakon o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Smanjio je broj zaposlenih u lokalnoj administraciji, a danas te ljude, koje je otpustio, mora vratiti na posao, jer ga sudske odluke na to obavezuju. U razgovoru za NIN Kocić javno pita državu da li je kažnjen zato što je poštovao zakon? „Moja porodica i ja smo izloženi linču i pretnjama zbog toga što sam otpustio 333 zaposlena u administraciji, raznim fondovima i upravama. Vlada nam je pretila da ćemo dobiti manje novca iz budžeta ako ne smanjimo broj zaposlenih, a kada sam to uradio, sud je presudio da neke od otpuštenih moram vratiti na posao“, navodi Kocić. Da zlo bude veće, gradske vlasti su, prema njegovim rečima, morale da uzme kredit da bi isplatile otpremnine otpuštenim činovnicima. Kocić tvrdi da je sve uradio po zakonu i da zato nikoga od otpuštenih ljudi, koji imaju sudsku presudu, neće vratiti na posao, izuzev nekolicine, za koju priznaje da su nepravedno dobili otkaz. „Čekam da mi država kaže jesam li kažnjen što sam odlučio da poštujem zakon. Neću nikoga vratiti, jer znam da su ti ljudi otpušteni zato što nisu dobro radili svoj posao. Bolje je reći da nisu radili ništa! I od ovih 1.117 trenutno zaposlenih oko 70 odsto ne zaslužuje radno mesto“, ljutito poručuje Kocić. Nasuprot ovome slučaju, mediji su nedavno izvestili da je Svetozar Bukvić, predsednik opštine Kula, zaposlio još dva pomoćnika koji su, navodno, potrebni kao pomoć privremenim organima nakon raspuštanja lokalnog parlamenta. I možda to i ne bi zavređivalo toliku pažnju da Bukvić pre toga nije morao zbog sukoba interesa da podnese ostavku na mesto predsednika opštine, jer je procenio da mu se više isplati da zadrži mesto poslanika DS-a u Skupštini Vojvodine. INTERESI Da su partijski interesi svetinja i preči od ekonomske opravdanosti najbolje pokazuje kretanje zaposlenosti u lokalnim javnim preduzećima, pa i velikim državnim sistemima. Kratka anketa, koju je sproveo NIN na slučajnom uzorku, pokazala je da ne zapošljava samo država u administraciji i obrazovanju, već je u poslednje tri godine to radila i većina državnih i lokalnih javnih preduzeća. Iako više do 90 odsto tih preduzeća godinama, pa i decenijama, posluje sa gubitkom. Tako je u proteklih godinu dana za 1.034 povećan broj ljudi na platnom spisku javnog preduzeća Srbijagas, čiji direktor Dušan Bajatović svako malo kuka kako je cena gasa u Srbiji ispod tržišne, a troškovi poslovanja stalno rastu. Prema podacima iz finansijskih izveštaja ovog preduzeća, objavljenih na sajtu Agencije za privredne registre, broj zaposlenih u Srbijagasu 2009. godine bio je 3.423 i lane se povećao na 4.457. Broj zaposlenih povećan je i u centrali Elektroprivrede Srbije i to sa 423 na 466, a u kompaniji Dunav osiguranje, čiji je država većinski vlasnik, sada ima 76 ljudi više nego pre godinu dana. Za šest odsto je, pak, povećan broj zaposlenih u kragujevačkom javnom preduzeću Parking servis. Jedino zaposlenost u javnom sektoru ostaje stabilna i otporna na sve krize, ukazuje Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta i stručnjak u oblasti zapošljavanja u autorskom radu. Čak i ako tu i tamo dođe do simboličnog smanjenja uz velikodušne otpremnine, to se brzo nadoknadi novim agencijama i novim funkcijama, konstatuje Arandarenko. Broj agencija koje se finansiraju iz budžeta je nepoznat, ali je zato poznato da država svako malo osniva neku novu, pod izgovorom usklađivanja sa evropskim propisima. I Slobodan Kocić svedoči da se po dolasku na čelo opštine susreo sa desetinama različitih fondova i uprava osnovanih da bi se u njima zaposlili partijski ljudi koji nisu ništa radili. „Mi smo imali Fond za podsticanje razvoja poljoprivrede u kome je radilo 36 ljudi, a nikada nijedan dinar iz tog fonda nije dodeljen nekom poljoprivredniku“, kaže Kocić. TERET Analitičari opravdano strahuju da bi vlast u narednih pola godine, do parlamentarnih izbora, mogla da krene u novi talas zapošljavanja, da pre promene vlasti nađe uhlebljenje za još neke svoje pulene. Ako se to desi, Srbija će, nema sumnje, postati još skuplja država, iako već sada ima tri puta više zaposlenih u javnom sektoru od proseka u zemljama Evropske unije. Ranka Savić, iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, ukazuje da nevolja nije samo u tome što se broj zaposlenih od 1,7 miliona skoro izjednačio sa brojem penzionera u Srbiji, već i što tek svaki 24. stanovnik Srbije radi u proizvodnji. „U proizvodnom sektoru Srbije je zaposleno samo 17 odsto od ukupnog broj radnika, dok u javnom sektoru ima skoro pola miliona ljudi ili oko 30 odsto od ukupno zaposlenih“, kaže Ranka Savić. Ona je upozorila da je Srbija povećanjem broja zaposlenih u državnoj upravi i javnom sektoru prekršila i obećanje dato Međunarodnom monetarnom fondu da će smanjiti broj zaposlenih za 10 odsto. Još važnije od toga je što nema odgovora na pitanje kako će vlast, ne samo aktuelna, već i prva naredna, finansirati plate i penzije sve većem broju ljudi koji su na budžetskim „jaslama“. Ili bolje rečeno, na grbači poreskih obveznika, uključujući i ono malo privrede koja je do sada nekako uspela da preživi. Ali, sa ovakvim poslodavcem u liku države, ni oni neće još dugo! Pogodnostima nikada kraja Osim što je trenutno lakše naći posao kod države, nego u privatnom sektoru, posebno onima koji su članovi neke od vladajućih političkih partija (a sve su vladajuće, na lokalnom, pokrajinskom ili republičkom nivou), posao u državnoj službi ima i mnoge druge pogodnosti. Pored veće plate i sigurnijeg radnog mesta, zaposleni kod države mogu računati i na više dana godišnjeg odmora, neradne praznične dane, plaćene prekovremene sate... Poredeći prosečnu septembarsku zaradu u administraciji, kako državnoj tako i lokalnoj, vidi se da je ona za 15.000 dinara veća od zarade u prerađivačkoj industriji, dok se u javnim državnim preduzećima zarađuje skoro 22.000 dinara više nego što zarađuju zaposleni u proizvodnji kod privatnog poslodavca. Slično je bilo i u celoj protekloj deceniji. Plate u javnom sektoru su rasle neuporedivo brže nego što su rasle zarade kod privatnika, zbog čega je Srbija postala retka evropska zemlja u kojoj oni koji traže posao nemaju nikakvu dilemu da li da se zaposle kod privatnika ili kod države.