Tamnica očaja

Nedavno je javnost bila šokirana kada je obelodanjeno da je na zvaničnom sajtu niške Gimnazije „Svetozar Marković“ jedna od najposećenijih tema - Šta misliš o kolektivnom samoubistvu? I dok su vlasti pokušavale da istraže ko je to postavio i dozvolio, stvarnost je dokazivala da bi daleko značajnije bilo ustanoviti – zašto. Ne, kolektivnog samoubistva nije bilo, ali su pojedinačni slučajevi upozoravali da godine očaja uzimaju svoj danak i da bismo mogli da budemo svedoci daleko strašnijih događaja od skoka porodice sa šestog sprata na Zvezdari, samoubistva rudara iz Brezaka koji se obesio jer 14 meseci nije primio platu ili vešanja bračnog para Čolović, osamdesetogodišnjaka koji su zbog bede i samoće odlučili da sve okončaju na istoj grani. Verovatno je najstravičniji slučaj zabeležen u Livnici bakra u Boru, kada je radnik skočio u indukcionu peć za topljenje metala u kojoj je temperatura oko 1.000 stepeni. Beznadežnost Procenat samoubistava u Srbiji je izuzetno visok – na 100.000 stanovnika se ubije 18 ljudi, dok je svetski prosek 16. Prema nekim podacima, na 13. smo mestu po broju samoubistava u svetu, prema drugim smo u istom rangu kao sve zemlje koje prolaze kroz tranziciju, mada je veoma teško govoriti o proseku ako se ima u vidu da je stopa smrtnosti u Litvaniji 61, a na Haitiju nula. Ali ono o čemu možemo da govorimo je da nam u poslednje tri godine broj samoubistava opada, a očaj i beznađe rastu. Iako je, recimo, 2010. zabeležen najmanji broj samoubistava (1209) od 1980. godine, u Centar za prevenciju samoubistva „Srce“ javilo se 15 odsto ljudi više nego prethodne godine, što jasno govori da se broj onih koji razmišljaju o samoubistvu povećava. Poslednja krizna godina po broju samoubistava je bila 2009. kada je otpočela svetska kriza, a nakon toga je došlo do opadanja ikako se ekonomska situacija promenila nagore. Zašto, objašnjava psiholog Zoran Musterović: „Što je ekonomska kriza veća, to se više povećava motiv za preživljavanje. U čoveku se aktiviraju instinkti i počinje borba za opstanak zbog čega se retko dešava da se stopa samoubistva poveća u doba ekonomske krize. Tada tome pribegavaju samo ljudi koji su veoma iscrpljeni i iznemogli, ali i oni obično šalju apel pre nego što izvrše samoubistvo.” Statistika ne prati mentalno stanje nacije, ne beleži razloge samoubistva, ali nam pruža jedan dragoceni podatak – starosnu dob ljudi koji se odlučuju da sami sebi oduzmu život. Goran Penev, stručni savetnik Centra za demografska istraživanja i autor dragocenog istraživanja Samoubistva u Srbiji početkom 21. veka i kretanja u poslednjih 50 godina, kaže: „Najveći broj samoubistava je u grupaciji starijoj od 60 godina, oni se ubijaju tri puta više nego sredovečni ljudi i 20 puta više nego adolescenti. Faktori koji utiču na povećani broj samoubistava u starosti su socijalna izolacija, usamljenost i smanjena socijalna podrška. Ali i u toj grupaciji imamo smanjenje, ako zbirno pogledamo poslednje tri godine, baš kao i u svim ostalim, osim u grupama od 45 do 49 i od 50 do 54 godine. Ne radi se o značajnom povećanju, ono je oko 0,5 procenata, ali je prisutno.“ Ako pogledamo samoubistva koja su nas najviše šokirala, primetno je da je većina njih upravo iz tih starosnih grupa, a da razloge često možemo da vežemo uz ekonomsku situaciju, ali i uz očaj usled vlastitog neuspeha u novonastalim okolnostima. Na to upozorava i Musterović: „To može biti samo znak da je uz uobičajenu krizu srednjih godina, ta generacija bila posebno ugrožena svim onim što nam se dešavalo u prethodnom periodu. Oni su imali veliku odgovornost a sačekala ih je bezizlazna situacija. Ostali su bez posla a nisu u godinama kada bi lako mogli da nađu novi posao, imaju obaveze prema porodici a ne mogu da ih ispune, i nisu našli način da se snađu u novonastaloj situaciji.“ napuštenost O tome svedoči surova realnost života. Od kada je kriza otpočela samoubistvo su izvršili 72 biznismena i 30 radnika. Radnici su, prema podacima MUP-a, u svojim oproštajnim porukama najčešće navodili da kao nezaposleni ne vide izlaz iz situacije u kojoj se nalaze. Ali radnici se nisu uvek ubijali, oni su i upozoravali i skretali pažnju na sebe sečenjem prstiju ili vezivanjem za prugu, tražeći od države da nađe način kako da reši problem na koji je još pre 10 godina upozorio Volfgang Ruc, bivši načelnik sektora za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, rečima: „Samoubistva radnika su najmračnija strana tranzicije jer se dinamične društvene i ekonomske promene, nažalost, često plaćaju ljudskim životima i zato svaka država mora da se pripremi za to.” Za razliku od njih, biznismeni nisu čekali rešenje države, bar ne na način na koji je to učinila Slovenija kada joj se procenat ubistava popeo za dramatičnih 90 odsto, već su se odmah odlučivali za samoubistvo. Svi su bili vlasnici malih i srednjih firmi, svi su imali dugove i plašili se zelenaša i svi su tvrdili da država nije učinila ništa da im pomogne na način na koji se u svetu pomaže malim preduzećima jer je bila zainteresovana samo za svoje velike favorite. Na pitanje ko su još ljudi koji ne mogu da se izbore sami i koji su razlozi zbog kojih pomišljaju na samoubistvo, Dubravka Korać iz Centra za prevenciju samoubistva kaže: „Najčešći razlozi zbog kojih nam se javljaju su porodični problemi koji nastaju ili zbog nasilja ili zbog teške ekonomske situacije. LJudi ili nisu u stanju da nađu posao ili da vrate dugove ili, ako imaju između 30 i 35 godina, ne mogu da otpočnu samostalni život i odvoje se od roditelja. Svesni su da mi ne možemo materijalno da pomognemo, ali im je potrebno da ih neko o tome sasluša. Od onih koji nam se javljaju (oko 2.500 njih godišnje) 20 do 30 odsto ozbiljno razmišlja o samoubistvu. Najčešće se javljaju u starosnoj dobi između 40 do 50 godina, jer je ta grupa najugroženija ekonomskom situacijom.“ depresija I sociolozi i psihijatri upozoravaju da bi situacija mogla da se pogorša u budućnosti jer koliko god da u ovom trenutku radi odbrambeni mehanizam koji nas primorava da se borimo za život, paralelno sa njim rastu pesimizam i depresija. Jer ljudi su u stanju svašta da prežive dok čekaju i veruju da će jednom biti bolje. O tome možda najbolje govori činjenica da je tokom pedesetih godina prošlog veka, dakle u godinama posle rata i u vreme Informbiroa, broj samoubistava u Srbiji bio najmanji (12 na 100.000 stanovnika) jer su se ljudi nadali, ali da je danas situacija drugačija i da se u poslednje tri godine razvilo osećanje da se ništa neće promeniti koje je kulminiralo posle kraha oko ulaska u EU, a bez alternativnog rešenja koje bi poslužilo kao stimulans. Stanje očaja može da utiče na povećanje broja samoubistava. Musterović kaže: „Ekonomsko stanje je jedno, a stanje očaja je drugo jer ono proističe iz osećaja bezizlaznosti i lišenosti optimizma. Problem je što dugotrajni loš period može da se nakači na lične krize i da pospeši podizanje stope samoubistava. Ne kao direktan uzročnik već kao sekundarni impuls uz ličnu krizu koja ima novu dimenziju ukoliko je prati jedna dugoročna društvena kriza. Tada ne postoji dodatni prostor u kome bi čovek našao zaštitu i samoubistvo se nameće kao mogućnost. Nije dovoljno da društvo padne, potrebno je da padne i vaše najbliže okruženje, ono na koje se prvo oslanjate. Ali, mora se napraviti razlika između osiromašenja i očaja jer očaj nastaje kada siromaštvo dugo traje i zbog toga ono nije podstičući uzrok za samoubistvo, ali očaj jeste. Takođe je bitno što se u ovakvim vremenima povećava i alkoholizam i narkomanija, posebno kod mladih, a to je pojava koja veoma često dovodi do teške depresivnosti, koja rezultira samoubistvom. LJudi koji imaju suicidalne ideje mogu ih realizovati kad vide da se i drugi ljudi odlučuju na takav korak, i zbog toga bi bilo veoma važno delikatno informisati javnost o takvim pokušajima.” A koliko smo očajni možda najbolje svedoči podatak da se uz uobičajene načine samoubistava pojavio i jedan novi – zabeleženo je nekoliko slučajeva ljudi koji su se zatvorili u kuće i umrli jer nisu hteli da uzimaju hranu. Crne brojke smrti Zahvaljujući istraživanjima Gorana Peneva i Biljane Stanović iz Centra za demografska istraživanja, koji su autori rada Samoubistva u Srbiji početkom 21. veka i kretanja u poslednjih 50 godina, tačno se može videti kako i kada se podizao broj samoubistava u Srbiji. Od 1953. do 2006. broj se gotovo udvostručio (sa 725 na 1.444), ali povećanje nije bilo kontinuirano jer je maksimalni broj samoubistava dostignut 1992. godine (1.638), da bi se posle izvesnog pada 1997. podigao na 1.600. Nakon toga, može se uočiti tendencija smanjenja broja samoubistava, koja je naročito bila izražena od početka 2000-ih godina. Broj samoubistava je tih godina bio oko 1.350, da bi se 2005. i 2006. povećao za oko sto. Nakon toga je nastupio pad sa malim iskokom 2009. kada je broj samoubistava iznosio 1.370, što jeste povećanje, ali manje nego ono koje je zabeleženo 2006. Vojni beskućnici Čemer samačkog hotela Tragična pogibija vojnog penzionera i beskućnika Palka Ponjigera i njegove supruge Ilonke, koji su sa trogodišnjim sinom skočili sa 6. sprata vojnog samačkog hotela „Zvezdara“, kada je dete nekim čudom i srećom preživelo, ponovo je skrenula pažnju na zanemareni korpus vojnih beskućnika. Već dvadeset godina desetine hiljada oficira, podoficira i članova porodica žive na egzistencijalnoj i društvenoj margini, potucajući se po neadekvatnim i neuslovnim smeštajima, sobama vojnih hotela, kasarnama, ambulantama i drugim vojnim objektima koji nisu namenjeni za stanovanje. U samačkom smeštaju „Dorćol“ ljudi stanuju u jednoj sobi od 10-15 kvadratnih metara, sa tri-četiri člana porodice, uz korišćenje zajedničkih higijenskih prostorija za ceo objekat. Ako se i pomene neki hotel, kao što je „Bristol“, smeštaj se odnosi na 30 do 40 porodica, naravno, svaka je u jednoj sobi, što je zanemarljiv deo u odnosu na ukupan broj beskućnika. U razgovoru mnogi od njih će reći da povlačenje početkom devedesetih godina doživljavaju kao prelaz preko Albanije, jer su se osećali kao nomadi koji moraju sami da se snalaze kako bi obezbedili bilo kakav smeštaj za svoje porodice. Dvadeset godina života u takvim uslovima dovodi do frustracija, teskobe i beznađa, koji prerastaju u tešku depresiju koja dovodi i do tragedija poput one porodice Ponjiger. „Mi izdržavamo kaznu bez osude, zbog predstava da smo Miloševićevi oficiri i da smo ratovali protiv NATO-a“, kaže Velizar Rabrenović, predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije, uz napomenu da su vojni beskućnici već dali svoju imovinu državi (odrekli se svojih napuštenih stanova u bivšim republikama SFRJ u njenu korist). S druge strane, u Ministarstvu odbrane smatraju da za ove beskućnike čine mnogo više, da je četiri do pet hiljada slučajeva rešeno, da je 1.200 penzionera podiglo kredite od 20.000 evra, da je ostalo da se reši još oko 2.000 slučajeva. Drugim rečima, da je za četiri godine urađeno više nego od devedesetih do sada i kada bi se ovako nastavilo svi slučajevi bi bili rešeni za tri do četiri godine. U Udruženju vojnih beskućnika Srbije to ne vide tako. Kažu da su vojni beskućnici od 2000. do 2011. godine dobili oko 950 stanova. To znači da će svi biti zbrinuti tek za 30 godina. Teško je i nezahvalno arbitrirati, jer se radi o ljudskim sudbinama. Možda jedan podatak ipak može da ukaže na pravu sliku. U Udruženju kažu da na sahranu bračnog para Ponjiger iz Ministarstva odbrane niko nije došao. Bili su samo članovi Udruženja beskućnika.