Zagonetka tela

Prošle nedelje, u naslovnoj ulozi baleta Bajadera, naša primabalerina Mila Dragićević obeležila je 20 godina umetničkog rada na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Biti balerina i o(p)stati na srpskoj sceni da li je za vas izazov ili odbrana tradicije i čuvanja kulture, umetnosti baleta? Biti balerina dato je od Boga i urođenih ličnih sposobnosti. Ostati u nečemu na vrhu je najteža stvar. Uspeh se ne prašta, treba ga gajiti, čuvati i mnogo raditi na tome. Beogradska publika, veoma merodavna i kulturno obrazovana, nije nimalo naivna. Ipak, ne znam koje su to sile koje deluju da nam danas ništa više nije sveto, pa ni umetnost. Mesto za radost, eksploraciju, asocijacije, katarzu od svih nevolja svakodnevnog života. Jednom ste rekli: Kada živim, ne osećam da živim. Ali kada igram, tada osećam da postojim? Ja malo imam vremena za privatni život. Potpuno sam predata profesiji, ali nisam fanatik. Opstati na vrhu je konstantan rad, veliki uloženi napor i volja da svakodnevno idem na probe, da vežbam. I kada sam bolesna ili „imam pukotine“, usled nemira duše, moram da radim sa svojim telom. Nije poenta u jednoj dobro odigranoj predstavi, ako svaka sledeća neće biti bolja. Posle velikih davanja, zbližavanja, otvaranja, deljenja sebe na sceni, kada možete umreti i ponovo oživeti, nastaju veliki „padovi“ – vraćanja sa scene u realnost, krhkih granica. Teško je živiti drugačije od onoga za šta si obučavana, oblikovana kao ličnost još od malih nogu. Konstantan susret sa ogledalom - mojim surovim „nad ja“, koje me usmerava kakva treba da budem i kakva mogu da budem u idealu, nedostižnoj slici. Beli i Crni labud, Žizela, Kitri, Bajadera, Dalila... Da li je to „informacija“ za današnje obožavaoce idola promena? Danas, globalna sajber kultura ima moć kojom vlada veštački. Informacija je šok, bolest, perverzija... Pozorište baleta je ritual, ceremonija, svetkovina - medij koji nudi neposredne žive komunikacije i gotovo sve se ponovo dokazuje u afektu iščekivanja. Zbog te posebne vrline kojom balet osvaja efektom fantastike i zaprepašćuje stvarnošću u nama, ta informacija o uzvišenom osećaju sebe ne može se opisati, zabeležiti fotografijom ili slikom. Nekada su mediji bili veliki autoriteti, poznavaoci baletske umetnosti na jednom adekvatnom nivou. Sada, koliko primećujem, ko i kako stigne da piše - promoviše sebe, uzimajući u usta naša velika imena, a za to ne odgovara... Odavno sam prestala da čitam kritike. Ali kada poželim, znam koga da pročitam. Ako postoji neka istina, kako je vi otkrivate ili bar naslućujete u stvarima koje miruju tu oko vas? Balerina stvara. Ona ne priča o tome koliko je doprinela. Balet nije nikada samo igra. On je i gluma, igranje muzike, kao i ljudski odnos sa partnerom i kolegama. Balerina govori apstraktnim simbolima u formama pokreta osobenog stila i izraza. NJena istina se samo naslućuje u tom trenu života na sceni, koji je već prošao. Tokom svoje karijere prošla sam kroz mnoge likove klasičnog i modernog baleta. Prema svakom projektu sam imala drugačiji pristup. Kao početnik i kao dete koje tek nevino i željno „uči“ da hoda. Zahvaljujući iskustvu kroz rad i prirodnom instinktu, naslućivala sam u kom pravcu idem i da li je to dobro za mene. Naravno, uz podršku koreografa, kao „vođe grupe“ koji vodi-aktivira u meni ono što se može preneti u konkretni scenu, vidljivo materijalizovati mojim govorom tela. Balet se uči s noge na nogu i prenosi kao neka vrsta tajnog znanja. Ta „prva noga“ za mene bila je naša primabalerina Višnja Đorđević. Rad sa njom mi je pomogao u najdelikatnijim trenucima u životu i kroz sazrevanje. Danas, saradnja sa baletskim umetnikom Svetozarom Adamovićem, u poslednje dve godine, stavlja akcenat na filing, ono što se oseća u vazduhu. Ipak, rad na ulozi Bajadere sa slavnom ruskom balerinom i pedagogom Komlevom iz Sankt Peterburga, pružio mi je dirljivo iskustvo i konačno objašnjenje u čemu je zagonetka umetnosti i moje profesije. Otvorila me je u onome što je moje skriveno, nepoznato Ja i što me je fasciniralo i ostavilo bez teksta. Kažu, ljudi ne vole balet, ali vole balerine. U čemu je tajna te čude(s)ne žene? Magija jeste harizma u našem svetu. Balet je pre svega estetika. Zato ne čudi da publika voli balerine jer one i jesu specifična bića, očuvana i negovana u lepoti izražajnih osećanja, koja se otkrivaju jedino maštom. Ali ta čudesna žena, pred kojom gledalac zastane, oslepi i obnevidi, nije svaka balerina, već samo ona koja osvaja najpre unutrašnjim lepotom, bogatstvom svoga duha koji prevodi u lepi govor tela, zahvaljujući kojem gledalac ima utisak da je voljen. Za kraj, čovek je samo tamo čovek gde se igra, čovek postoji samo u igri... Da, to je tačno. Ja živim, igram, volim – umirem, jer za mene to je isto. Sve izrasta iz postojanja univerzuma sveta igre. Moja mala priča Ko je odgovoran da balerina svakog dana bude sve bolja, da kvalitetnije živi i pobedi strahove? Moj odnos prema profesiji je dosta miran, pun poštovanja, uz ogromnu ljubav. Nikako ne mislim da umetnik treba da bude narcisoidan, već samosvestan, za potvrdu sebe „sa viškom“. To veliki umetnik zna. Ništa se ne može sakriti na sceni, sve se vidi. Poznato je da su moje predstave pune publike, i da se one održavaju dostojanstvo i nivo naše kulture. Ali to kao da nije dovoljno za naše državne institucije sistema - očuvanja umetnika, nacionalne vrednosti. Ispričaću vam moju malu priču. Kao prvakinja baleta, ja nemam svoju sobu – iz koje crpim energiju, gde odmaram um i telo, posle mukotrpnih proba i predstava. I danas još nije rešeno moje stambeno pitanje.