PEPfektan tim

Zahvaljujući „minulom radu“, odnosno dugogodišnjem dopisničkom stažu u Španiji, bio sam među onih 757 novinarskih sretnika kojima je odobrena akreditacija za 163. izdanje „el klasika“ kako španska štampa naziva duele Real Madrida i Barselone. Kao i uvek kada su u pitanju ovi rivali, iza bodova, plasmana i trenutnog prestiža bilo je i onoga što se obično naziva „više od fudbala“. U konkretnom slučaju to znači međunacionalno rivalstvo iako je Španija, bar po Ustavu, jednonacionalna zemlja u kojoj postoji samo jedna nacija - španska. Za Katalonce je pobeda nad Real Madridom „nacionalno pitanje“ i neka vrsta slatke sportske osvete za obespravljenost u doba frankizma. Iako generalisimus Fransisko Franko nikada zvanično nije rekao da je navijač tima iz Madrida, u Kataloniji se moć Reala u 60-tim godinama prošlog veka, kada je pet puta uzastopno bio prvak Evrope, uvek vezivala za bliskost Frankovom režimu. Razlike proizlaze i iz uverenja, uglavnom opravdanog, da je Real u prošlosti više bio klub španske desnice dok je Barselona bila „republikanska“, kao i cela Katalonija u vreme građanskog rata. NETRPELJIVOST Kada se na te istorijske okolnosti i netrpeljivosti doda čisto sportsko rivalstvo dva velika klub, eto dovoljno razloga da ceo fudbalski svet upre oči u stadion „Santjago Bernabeu“ koji nosi ime po čoveku koji je bio fudbaler, trener i najduže na čelu Real Madrida (35 godina) kao predsednik i koji je dovođenjem najvećih asova poput Di Stefana, Puškaša, Didija, Kope i ostalih udario temelje velikom Realu koji će 2000. biti proglašen najboljim klubom 20. veka. Metro-stanica ispred stadiona takođe nosi ime Santjago Bernabeu, ličnosti koja, blago rečeno, nikada u Kataloniji nije izazivala ni najmanju simpatiju. Bernabeu je bio desničar, španski nacionalista, poznat po izjavi „da voli Kataloniju uprkos Kataloncima“, ali ako govorimo o sportu, nema sumnje da je baš on najviše doprineo dizanju Real Madrida. Ovaj tim je do prošle subote imao niz od 15 uzastopnih pobeda što je predstavljalo izjednačenje serije iz 1960/61, ali Barselona je poslednjih godina, jednostavno, bolja. Kako i zašto, predmet je stotina i hiljada stručnih, manje stručnih, novinarskih ili amaterskih analiza, ali istina je u suštini jedna: „Barsa“ igra bolje jer ima bolje igrače i bolji koncept. Neću reći da je Đozep-Pep Gvardiola bolji trener od Žozea Mourinja, koga naša štampa uporno prekrštava u Murinjo, kao da je Francuz a ne Portugalac, jer je još uvek početnik u odnosu na mnogo iskusnijeg kolegu, ali da je mnogo uspešniji u direktnim duelima - nema nikakve sumnje. Pre samo tri godine odnos pobeda bio je 85-77 za Real, od preksinoć je 86-85! Gvardiola je nasledio tim od Franka Rajkarda i promene koje je pravio ni jednog časa nisu bile radikalne. Bio je u stanju da se odrekne igrača kakvi su Eto, Anri ili Ibrahimović jer je igru tima gradio na fantastičnom veznom redu u kome su Iniesta, Ćavi, Buskets i Mesi a od letos i Sesk Fabregas, dete Barselone koga je sa 16 godina „oteo“ Arsenal, ali se momak letos vratio kući i u subotu trećim golom stavio tačku na pobedu. Taj gol mu je, inače, bio osmi u sezoni, Ćavi -strelac drugog gola - dao je svoj peti, dok Mesi na kontu ima 17. SAVRŠENSTVO Buskets i Iniesta, ostali članovi „magičnog kvinteta“ na sredini nisu se upisali ove sezone, ali njihov učinak ugrađen je u većinu golova koje daju drugi. „Barsa“ je gotovo dovela do savršenstva izreku koju je pre više od jednog veka lansirao barba Luka Kaliterna, prvi trener Hajduka: „Gol daje igra a ne igrač“. U Barseloni svi igraju i svi daju golove i već je teško uhvatiti da li se igra sistem 4-3-3 ili 3-5-3 ili 3-6-1. Postavlja se ozbiljno pitanje da li je dostignuto savršenstvo, da li fudbal uopšte može da se igra bolje od načina na koji ga danas interpretira Barselona. Ne pamti se kada je neki tim protiv Barselone imao više od nje loptu u nogama. U sedam ovogodišnjih duela Real nije došao ni do 40 odsto a bilo je mečeva u kojima je ostajao na mizernih 26,1 i 27,8 procenata. Real Madrid je poslednjih godina potrošio 400 miliona evra na kupovinu igrača, ali titule se ne kupuju, bar ne u Španiji. Kupio je i prestižnog trenera koji je baš na „Bernabeu“ pre godinu i po dana doživeo zvezdane trenutke kada je sa Interom postao prvak Evrope, ali u Španiji ne uspeva da izađe iz senke Gvardiole i Barselone, osim kada zbog arogancije i prepotencije napravi neki „gaf“. Dva stila igre Barselone i Reala odraz su i različitih stilova ponašanja njihovih trenera. Dok Pep Gvardiola beži od javnosti i govori samo na zvaničnim konferencijama za štampu (nije dao ni jedan jedini pojedinačni intervju), Mourinjo je egocentrik koji voli da je u centru pažnje, makar i u negativnom kontekstu. Katalonska štampa ironično i pomalo zlobno piše da Real ima „hronični barselonitis“, ali ovo je bilo tek prvo poluvreme. U aprilu iduće godine oči fudbalskog sveta uperiće se ka „Nou Kampu“ u Barseloni gde će, verovatno, pasti odluka o prvaku. Osnivač Reala - Katalonac Okorelim navijačima Real Madrida ne prija mnogo činjenica da je jedan od osnivača i prvi predsednik kluba bio Đoan (Huan) Padros, poreklom Katalonac iz Barselone. Klub je osnovan 6. marta 1902. a Huan Padros se ubrzo povukao i mesto predsednika prepustio bratu Karlosu koji u Matarou, mestašcu pored Barselone, ima ulicu sa svojim imenom.