Eho buntovništva

Na prašnjavim policama beogradskih književnih antikvarnica i danas možete s vremena na vreme naići na poneku neobičnu knjižicu u kojoj su skupljene pesme ili priče koje u sebi imaju više ludosti, hrabrosti i golog talenta nego većina stvari koje mogu da vam padnu pod ruku iz novije produkcije. Trip, Fuck You, Bit anđeli samo su neke od zbirki koje su u bivšoj Jugoslaviji objavljene mahom osamdesetih godina, a u kojima su predstavljeni autori kultne bit generacije američkih pesnika i pisaca, a za koje će godine pokazati da su ostavile nezabeležen uticaj na čitav niz srpskih autora, najčešće naglašeno urbane provenijencije. Predvođeni DŽekom Keruakom i Alenom Ginzbergom, ovi autori su do naših pisaca najčešće dolazili preko muzike iz šezdesetih godina, a naročito Boba Dilana i grupe The Doors. Ovih dana je objavljen prvi roman DŽeka Keruaka The Sea Is My Brother, za koji se godinama verovalo da je izgubljen, a koji iz štampe izlazi 40 godina posle smrti autora. Sada se nameće pitanje koji je značaj ovih autora danas, kao i u čemu leži tajna njihovog velikog uticaja na čitavu jednu generaciju srpskih pisaca. CENTAR Niški pesnik i pisac Zvonko Karanović (zbirke Blitzkrieg, Srebrni surfer, Neonski psi, Svlačenje… i romani Više od nule, Četiri zida i grad i Tri slike pobede) kaže za NIN da su saveti DŽeka Keruaka za pisanje (Pričaj istinitu priču sveta unutrašnjim monologom... Ono što osećaš samo će naći svoj oblik... Budi podložan svemu, otvoren, slušaj...) srušili predstavu o književnosti koju je dobio u srednjoj školi. „Imao sam utisak da se Keruak obraća baš meni, da me savetuje i ohrabruje da počnem i sam da pišem. Kao da je govorio: gledaj, nije ništa teško, samo budi ono što jesi. Centar svemira si ti! U njegovim rečima nije bilo nikakvog akademizma, književnih pravila, potrebnih znanja i predznanja – piši onako kako vidiš svet, ne obaziri se na pravila. Čista demokratizacija književnosti“, kaže Karanović. Osim Karanovića, uticaji bitnika vidljivi su kod još jednog niškog autora, Zorana Ćirića, koji je atmosferu Keruakovog najpoznatijeg romana Na putu upotpunio energijom i zvukovima rokenrola i sve to smestio u duboki srpski jug. Profesor anglistike na novosadskom univerzitetu Zoran Paunović kaže za NIN da je po njegovom mišljenju ipak najbitničkija knjiga naše književnosti CA Blues Milana Oklodžića: „Kod njega je uticaj bitnika najeksplicitniji, jer su isprozivani svi redom. I ne samo to, nego ta knjiga ima taj keruakovski duh putovanja koje ne vodi nikuda u stvari, jer nema konačnog cilja...“, kaže Paunović On takođe napominje da je uticaj ovih pisaca na naše autore u početku dolazio više posredno. „Na primer, Ginzberga smo upoznavali više preko Boba Dilana, jer smo čuli da je drugovao s njim, pa smo počeli da ga čitamo. Ili smo pogledali Formanom film Let iznad kukavičjeg gnezda, pa smo onda čitali Kena Kizija itd. Naravno, bilo je onih obaveštenih koji su to dobijali iz prve ruke, ali vrlo često smo do njih dolazili preko drugih medija i pre svega preko drugih vidova popularne kulture“, kaže Paunović. LEKTIRA Jedan od pisaca mlađe generacije kod kojeg su vidljivi tragovi bitnika svakako je i Uglješa Šajtinac, autor romana Čuda prirode, Vok on! i ovogodišnjeg kandidata za NIN-ovu nagradu Sasvim skromni darovi. Osim kroz njegove romane i drame poput Hadersfilda, ovi uticaji su vidljivi i u njegovom izboru muzike prilikom nedavnog nastupa u Gradskoj knjižnici u Kulturnom centru „Grad“ – Nil Jang, Drive-By Truckers, Old Crow Medicine Show… Šajtinac za NIN kaže da je kao srednjoškolac pokušao da čita Na putu, ali do dan-danas nije došao do kraja: „Možda će zvučati uvrnuto, ali u to vreme više sam voleo savremenu američku poeziju i prozu Čarlsa Bukovskog. Kapitalni uticaj na mene i drugare iz razreda izvršila je jedna knjiga, bio je to TRIP vodič kroz savremenu američku poeziju, koji su sastavili i preveli Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl. To je bila kultna knjiga“, kaže Šajtinac. Ipak, s Ginzbergom je kod njega bila druga priča. Na pitanje da li je čitanje njegove poezije i za njega bilo tako veliko otkriće kao kod drugih pisaca sličnog usmerenja, on odgovara kratko: „Od Tripa pa do Psihopolisa - žmarci interesa samo su sve više divljali. Pomenuti izbor proze otkrio mi je Rejmonda Karvera, E. L. Doktorova, Keti Aker... A, što se tiče Ginzberga, mogu da se pohvalim da smo tada, drugari iz razreda i ja, seli u neki prevoz i otišli u Novi Sad da slušamo Alena Ginzberga uživo. Tek uživo, taj čovek je bio pravo otkriće za nas!“, priseća se Šajtinac. I Karanović ističe da je upravo preko bitnika došao do nekih pisaca koji su mu kasnije postali mnogo važniji, ali da su u osnovi ostali isti principi od kojih su Keruak i Ginzberg krenuli. „Sloboda, preziranje autoriteta, muzika, droge, zen budizam, antiratni stavovi, rušenje svih vrsta tabua, spontanost, otvorenost za nova iskustva, kao i sam način života pisaca bit generacije koji je podrazumevao intenzivno druženje i razmenu iskustva, bili su moćan magnet za tinejdžera koji je maštao da putuje autostopom Evropom i Amerikom i da jednom o tome napiše knjigu. Naravno, to je bio sam početak. Posle bit književnosti došle su na čitanje i druge vrste lektire jer sam se neprestano trudio da nadograđujem svoju poetiku, ali neke bit osnove su ostale u onome što pišem“, kaže Karanović. PAKAO Paunović ipak napominje da se ova linija književnosti zapravo može ispratiti unazad veoma daleko. „To je moguće počev od Blejka, gde se London spominje kao urbani pakao, a to je postao upravo zahvaljujući sistemu koji guši pojedinca, pa je Blejka onda otkrio Ginzberg, i onda u njegovom Urliku imate takav koncept grada kao urbanog pakla, pre svega zbog institucija koje uništavaju pojedinca. Tako je nastao bukvalno krik, urlik protiv toga. A u Dilanovim pesmama iz šezdesetih imate čitav niz takvih slika, u fazi 1965-66, koja se direktno naslanja na Ginzberga i njegove ideje, što on sam nikada nije negirao“, objašnjava Paunović. Tu dolazimo i do današnjeg trenutka, na koji se proročki odnosi i Ginzbergov citat iz šezdesetih o „industrijskom Molohu“: „Bilo je potrebno dvesta godina da bi se stvorio industrijski Moloh. Biće potrebno bar isto toliko da bi se on srušio. Jer, naravno, ne može se tek tako izvući utikač iz zida – to bi dovelo do isuviše neželjenih posledica. Potrebno je ogromno strpljenje, a pesništvo je upravo to“ Na pitanje da li je moguće zamisliti situaciju u kojoj bi i današnji buntovnici krenuli stopama svojih prethodnika iz hipi pokreta, koji je uveliko bio zasnovan na bit književnosti, Paunović odgovara potvrdno. „Mislim da je moguće, jer je taj duh i dalje živ... Dilan već dugo ne peva protestne pesme, ali je isto tako dovoljno pametan da zna da ovo što se sad događa ima veze s njim i sa njegovim pesmama, pa više neće da piše nove jer je sve što ima da kaže već rekao. Ali kad pogledate njegove pesme kao što je The Times They Are a-Changin’ ili A Hard Rain’s A-Gonna Fall, one zvuče kao da su napisane danas povodom ovog što se događa; idete stih po stih, sve ćete pronaći... Zavereničko čitanje Sagovornici NIN-a kao posebno važnu osobu za predstavljanje pesnika bit generacije kod nas pominju kultnog pesnika Vojislava Despotova. „NJegova izdavačka kuća Četvrti talas izdavala je prvi privatni književni časopis Hey Joe posvećen američkoj književnosti, i objavila antologiju američke andergraund poezije Fuck You. Sam Voja Despotov bio je možda najveći promoter bit književnosti kod nas, prevodio je sve te zanimljive autore, od Keruaka do mase bit i andergraund pesnika. Bio je neprikosnovena ikona, veliki guru, i strašno sam ponosan što mi je on bio recenzent i urednik prve knjige poezije Srebrni Surfer“, kaže Karanović. U istom sećanju Hey Joe je ostao i u slučaju Šajtinca. „U jednom trenutku neobuzdane mladosti, što je izvršilo naročit uticaj na mene u smeru skretanja ka ljubiteljstvu novije američke književnosti, radio sam kao akviziter pri legendarnom izdavaču Četvrti talas iza kojeg je stajao tvorac Vrućeg Psa Vojislav Despotov. Vojin časopis Hey Joe prodavao sam na tezgama sajmova knjiga, i čitao ga predano, zaverenički, od korice do korice“, kaže Šajtinac.