Dijagnoza: Korupcija

Kada je svojevremeno Svetska banka objavila podatak da smo četvrti na svetu po stepenu korupcije u zdravstvu nije se dogodilo ništa – mediji su malo pisali o tome, a tadašnji ministar Tomica Milosavljević se ljutio jer lažu. A onda je Vlada popunjavajući upitnik Evropske komisije, bez pardona, na pitanje u kojoj je oblasti najveća korupcija zaokružila odgovor zdravstvo. U skladu sa tim priznanjem su i rezultati do kojih je prošlog meseca došao Program UN za razvoj (UNDP) uz pomoć opsežnog istraživanja Medija Galupa prema kom se mito najčešće daje u zdravstvu, čak dva puta češće nego drugoplasiranoj policiji. Ali svi ti podaci su nekako klizili u pozadinu, kao deo folklora a ne stvarnosti, dok o njima nije progovorila policija. Dobro, ne baš policija već jedan njen pripadnik i to bivši – LJubiša Milanović, savetnik ministra zdravlja i bivši šef policijskog odeljenja Poskok. Kada je gostujući na Jutarnjem programu RTS-a prozvao državne organe, pre svega Specijalno tužilaštvo, BIA i Ministarstvo pravde, da opstruišu borbu protiv korupcije i da se njome bave više teorijski nego praktično, reakcija javnosti je bila toliko burna da se stekao utisak da je otkrivena nova Votergejt afera. Nije. Jer ako malo pažljivije pogledamo šta nam je to Milanović rekao primetićemo da se radi o činjenicama koje su nam uglavnom bile poznate (da postoji korupcija i da istražni organi ne idu do kraja), sa jednim izuzetkom – imenovao je određeni broj učesnika (ne)činjenja. Tako smo saznali da se Ivica Dačić ništa ne pita u policiji, da direktor policije Milorad Veljović prima direktive direktno iz Tadićevog kabineta i da je tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević odgovoran za „nestanak“ osmoro optuženih prilikom nabavki vakcina protiv gripa. Nakon toga tužilaštvo je proširilo istragu na bišu direktorku Jugohemije, Smiljku Mileusnić Adžić, kojoj je u utorak određen jednomesečni pritvor, ali ne i na preostalih sedmoro. ISTRAGE Naravno, svi su demantovali sve. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da nije upoznat sa time da postoji beleška o vršenju pritiska na policiju da se izostave pojedina imena u istrazi o korupciji u zdravstvu, a Radisavljević da nije tačno da štiti nosioce korupcije rečima: „S obzirom na to da je istraga još uvek u toku i da istražni sudija po predlogu Tužilaštva prikuplja predložene dokaze, konačna odluka o broju lica koja će biti obuhvaćena krivičnim postupkom zavisiće od njenih rezultata.” Dakle, na neočekivanu prozivku smo dobili očekivane odgovore – niko nije rekao: kriv sam, uhapsite me. Jedino iznenađenje nam je došlo od strane ministra zdravlja Zorana Stankovića koji je javno iskazao nezadovoljstvo nastupom svog savetnika, najavio razgovor sa njim, saopštio nam da sa tim navodima nije upoznat i zamolio Milanovića da više ne govori javno zbog čega je i otkazan njegov već ugovoreni intervju za NIN. Stupajući na dužnost ministra, Stanković je najavio oštru borbu sa korupcijom i u intervjuu koji je dao za naš list objasnio da je upravo zbog toga odlučio da dovede iz policije dvojicu ljudi u koje ima poverenje. I tada, a i kasnije je više puta precizirao gde je najveća korupcija navodeći manipulacije u javnim nabavkama, određivanju cena za rekonstrukciju zdravstvenih objekata, stvaranju veštačkih listi čekanja, i u centralizovanom snabdevanju lekova. Takođe se osvrnuo i na „malu“ korupciju koja se javlja u slučajevima prijema lekara i osoblja u radni odnos, odobrenja specijalizacije lekarima i nekontrolisanog rada lekara i osoblja na raznim projektima tokom radnog vremena. Prema njegovim rečima, trenutno se u zdravstvu sprovodi osam istraga o korupciji. FARSA Ako pogledamo o kojim aferama je reč, kada su otvorene i šta je do sada urađeno onda je nejasno sa čim to Stanković nije bio upoznat i koliko je po njegovom mišljenju potrebno vremena da bi afera doživela sudski epilog. Uz najistaknutiju aferu oko nabavki vakcina o kojoj su samo novinari u poslednje dve godine podneli dovoljno dokaza za još nekoliko optužnica tu je i afera „Jucit“ koja već pet godina nije razrešena. A ne bi se moglo reći da je baš komplikovana – iz budžeta je plaćeno 30 sanitetskih vozila koja nikada nisu kupljena. Nije komplikovana ni višegodišnja afera oko preprodaje termina za zračenje u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, uz postojeću dokumentaciju ombudsman Saša Janković je bez pomoći policije, tužilaštva ili BIA sve shvatio za nedelju dana – u terminima kada je trebalo da se zrače domaći pacijenti zračeni su strani koji su za tu uslugu plaćali, a oni koji su se nadali da im je lečenje uz knjižicu moguće u izvesnom broju slučajeva nisu ni dočekali početak terapije. Miroslav Petrović, predsednik udruženja pacijenata „Pravo na zdravlje“ nam kaže da prema njegovoj proceni 3.500 ljudi nije stiglo na terapiju. Ali afera „Vakcina“, „Kamenica“, baš kao i afera „Kraba“ (vezana je za manipulaciju na relaciji doktori i farmaceutske kuće prilikom nabavki skupih citostatika) u kojoj su mnogi uhapšeni, ali koja ipak nije do kraja okončana, nose sa sobom rizik da bi se iza brave mogao naći i neko ko nije baš „pogodan“ za hapšenje. Naravno da se radi o smeloj tvrdnji, ali drugog objašnjenja jednostavno nema i upravo to je pokušao da nam poruči Milanović kada se, kako nam je rekao, našao u situaciji da sve što radi nema nikakvu svrhu i da sam dalje ne može. A zašto bismo verovali njemu a ne recimo tužiocu Radosavljeviću koji je demantovao sve navode u pisanoj formi? „Kada sam rekao šta sam imao moj mobilni telefon je stalno bio dostupan i svi su mogli da dođu do mene, a Radosavljevićev je bio isključen. Takođe, podsećam da sam svojevremeno podneo tajni izveštaj o ubistvu Ćuruvije i da sam zbog toga počišćen, a oni koji su me počistili i danas se nalaze na visokim funkcijama. Radosavljević je i tada tvrdio da je moj izveštaj netačan, a još nismo videli njegov koji je tačan“, kaže Milanović. PRIVID On nije jedini koji tvrdi da se u Srbiji samo simulira borba protiv korupcije. Nedavno je Vilijam Infante, regionalni koordinator UNDP u Srbiji kritikovao Vladu uz napomenu da će „revidiranje Strategije borbe protiv korupcije u Srbiji potrajati, jer nigde u njoj ne piše da je Vlada posvećena borbi protiv korupcije i nultoj toleranciji prema korupciji”. A šta činimo i koliko smo angažovani u njenom sprečavanju objašnjava Draško Karađinović, član nevladine organizacije Doktori protiv korupcije: „U Srbiji ima 345 državnih zdravstvenih ustanova gde je udomljeno oko 3.000 stranačkih funkcionera u upravnim i nadzornim odborima, 345 direktora, ima preko 300 zaštitnika pacijenata, što je izmišljena funkcija kako bi se napravio privid borbe protiv korupcije. Silne inspekcije, pet strukovnih komora gde radi oko 350 ljudi. Sve ukupno oko 5.000 funkcionera i službenika prima nadoknade da se bore protiv korupcije, a za poslednjih 12 meseci obim male korupcije u Srbiji je skočio za 10 odsto.“ Naravno da bi trebalo da nas brine skok male korupcije, naročito ako imamo u vidu da smo prema podacima Svetske banke 2009. plaćali 169 evra na konto mita, a 2010. oko 255 evra, ali to je i dalje neznatan iznos u odnosu na onaj koji se izdvaja na državnom nivou putem sumnjivih javnih nabavki i još sumnjivijih rekonstrukcija bolnica. Ipak, ono što bi najviše moralo da nas brine su afere u kojima su direktno ugroženi životi ljudi kao već pomenuta Kamenica. Mito za lekare Za potrebe programa Ujedinjenih nacija za razvoj Medijum Galup je u prvoj polovini novembra sproveo opsežno istraživanje javnog mnjenja o korupciji u Srbiji. U četvrtom istraživanju sa istom temom, građani su ponovo iskazali pesimizam po pitanju smanjenja korupcije. Kao razlog navode nizak stepen poverenja koji imaju u političare i pravosudne organe. U najvećem broju slučajeva mito je dat lekarima (44 odsto) za razliku od drugoplasirane policije kojoj je dato 26 odsto. LJubiša Milanović Čovek sa metom na leđima Javnost je prvo bila zadovoljna što se konačno pojavio neko ko sme javno da izgovori nešto „što svi znamo“ ali nemamo dokaze, a onda je za 24 časa razmislila i upitala se da li je izgovoreno baš u skladu sa onim što znamo ili je u funkciji neke političke igre. Jer LJubiša Milanović je direktno uperio prst ka Miodragu Rakiću, šefu kabineta predsednika Tadića i optužio ga da je jači od države. Usput je izneo i ozbiljne sumnje u veoma visoke poluge aktuelne vlasti. Čulo se odmah da je to uradio kao čovek koji dolazi iz SNS-a. Nije pomoglo njegovo objašnjenje da je tu stranku napustio u junu ove godine. Jednom SNS, uvek SNS. “Odgovorno tvrdim da sve što sam rekao nema ni političku ni interesnu konotaciju i da u svemu tome nema ničeg ličnog. Kao čovek i kao profesionalac nisam više mogao da podnosim da svakog dana na jednoj strani srećem ljude koji su ojađeni, na drugoj one koji su ih ojadili i na trećoj one koji bi nešto mogli da urade a ne rade”, kaže Milanović za NIN. Ako pogledamo njegovu biografiju vidimo da je Milanović oduvek spadao u ljude koji ne ćute. Ceo radni vek je proveo u policiji kao inspektor i obaveštajac. Zapamćen je po vođenju specijalne istražne jedinice „Poskok“, koji je kasnije rasformiran i od kog je nastao UBOPOK. Godine 2005. bio je imenovan za šefa Spoljne obaveštajne službe, a posle toga je otišao u Zagreb u svojstvu savetnika ambasadora. Nekoliko puta mu je, kako sam kaže, postavljana meta na leđa, ali je preživeo. Prvi put još 1996. kada je posle završene istrage optužio Jovicu Stanišića za Badžino ubistvo zbog čega je dobio četiri i po meseca zatvora u Nišu. Drugi put 2000. kada je krenuo na „zemunski klan“ i Legiju i kada ih je javno definisao kao najopasniji problem u zemlji. Lično je sačinio belešku o prisustvu dva pripadnika JSO na mestu ubistva Slavka Ćuruvije, ali je prema njegovim rečima policija sprečila dalju istragu. Kao šef „Poskoka“ bio je zadužen za slučaj ubistva četvorice funkcionera SPO 1999. godine na Ibarskoj magistrali ali je smenjen sa slučaja čim je našao dokaze u umešanosti JSO. Zvanična verzija je bila da se sukobio sa Zoranom Mijatovićem, tadašnjim zamenikom načelnika DB, nezvanična da se DB plašio Legije i JSO. Na pitanje da li će i ovoga puta biti smenjen jer je progovorio, odgovara: „Preživeo sam i kada su me najurili sa radnog mesta do koga mi je bilo mnogo više stalo“. Troglava aždaja Korupcija se odvija u trouglu - političke partije, ministarstva u Vladi i javna preduzeća Dok Srbija žmureći traži svog Sanadera, indeks korupcije ove godine porastao je u odnosu na prethodne tri. Najavljujući dramatičan zaokret u obnovi ekonomije, vlast ignoriše povećan stepen korupcije, a ministar policije Ivica Dačić kaže: „Mislim da su postignuti bolji rezultati nego što kaže Transparensi.“ Može Dačić da tumači kako hoće, ali oni koji žele da ulože svoj novac, prate godišnju listu Transparensija i precrtavaju one države u koje nikako neće da ulažu. Sa tog spiska izbačene su zemlje za koje se smatra da su pod endemskom zarazom korupcije. Srbija je jedna od njih. „Sa indeksom 3,3, koji je dodeljen Srbiji, označene su zemlje masovne epidemije korupcije, uglavnom afričke i azijske. One nisu dobro okruženje za investicije i zato svi po svaku cenu nastoje da poboljšaju svoj indeks korupcije. Taj indeks u Srbiji meri se od 2001. godine, kada je on bio 1,3. Od tada izgrađen je čitav antikoruptivni mehanizam, doneti su zakoni o finansiranju političkih partija, sukobu interesa, javnim nabavkama... Srbija je došla do indeksa 3,5, i na toj cifri zadržala se tri prethodne godine. Pad indeksa ove godine ukazuje da rade neke sile kojima je korupcija u interesu“, kaže za NIN Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija. blefiranje Primer da vlast želi samo formalno da zadovolji zahteve Evropske unije u uspostavljanju mehanizma u borbi protiv korupcije jeste ignorisanje izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. Na desetine izveštaja koje je to, inače Vladino telo, prosledilo Vladi, ona nikada nije razmatrala, niti dala svoje mišljenje i odgovor. Uprava za javne nabavke kada je počela da daje rezultate u otkrivanju nameštenih tendera došla je na udar. Vlast pokušava izmenama kroz nacrt novog zakona da neutrališe njen rad i ukine je centralizujući Upravu i stavljajući je pod upravu Ministarstva finansija. Dakle, Uprava treba da je pod kontrolom onih koje treba da kontroliše. Evropska komisija dala je čitav niz preporuka kojima podržava rad Uprave za javne nabavke i savetuje proširivanje nadležnosti njenog rada, a ne ukidanje, ali se vlast oglušila i na te preporuke. Formirana je Agencija za borbu protiv korupcije, ali sa tako bizarnim nadležnostima da njeno angažovanje ostaje samo puka forma. Tako agencija ima nadležnost da prikupi imovinske kartice političara, ali ne i da proveri njihovu autentičnost. Državna revizorska institucija do danas nije osposobljena za kontrolu trošenja čitavog budžeta i kontrolisanih, ograničenih sredstava, nedovoljnog broja kadra, omogućena joj je selektivna kontrola. U takvim okolnostima borba protiv korupcije zasniva se na individualnoj upornosti i integritetu pojedinaca. Istina je da se korupcija događa i u drugim, razvijenim zemljama. Ali, kada je otkriju, ona se ne prašta. Žak Širak, Helmut Kol, Rod Blagojević, primeri su obračuna sa korupcijom na visokom nivou u razvijenom svetu. Problem sa korupcijom koji Srbija ima vezan je upravo za visoku, takozvanu političku korupciju. Korupciju, koja po oceni Goatija, ima političku glavu i odvija se u trouglu čija temena čine političke partije, Vlada, odnosno ministarstva u Vladi i javna preduzeća. „U tom trouglu odvija se velika sistemska politička korupcija. A na njoj se malo radi. U okviru borbe protiv korupcije ostaju nedodirljivi ljudi s vrha politike, tako da u političkoj hijerarhiji nemamo Sanadera ili nekoga poput Roda Blagojevića, ni mnogo niže ribe jer politika štiti svoje kadrove. Ti kadrovi rade za sebe i za partije“, kaže Goati. Nikada nije dokazano, jer na tome nije ni rađeno, ali pretpostavka je da je deo novca od nabavke lokomotiva za „Železnice Srbije“ išao u privatne ali i partijske džepove, kao i od Kolubare. lojalnost Korupciju omogućavaju, po oceni Goatija, institucije koje rade na principu partijske lojalnosti. Do juna ove godine, parlament je bio izbačen kao kontrolni mehanizam izvršne vlasti jer poslanik pod ucenom blanko ostavki nije smeo ništa ni da kaže, a do danas čak i za zaposlenje na nižim mestima u javnim preduzećima imaju šanse samo pripadnici određenih vladajućih partija. „Uspostavljena je partodespotija, od nivoa čistačice do šefa, i svi oni do zaposlenja mogu doći samo voljom partija koje ta mesta smatraju partijskim plenom“, ponavlja Goati. Ta podela vlasti podrazumeva i kontrolu nad tužilaštvom. Tako da kada trag i navede na nekog partijskog sabrata istraga prestaje, predmeti se odlažu sve dok ne postanu zastareli. Korupciju na visokom nivou nije tako teško otkriti kao što se čini i Goati kaže da sve što treba učiniti jeste samo pratiti trag novca, jer korupcija ostavlja trag. Uzroke korupcije Slobodan Beljanski, član Odobra Agencije za borbu protiv korupcije, vidi u lošim zakonima, lošem radu nekih regulatornih i kontrolnih tela, koja su inače u velikoj opstrukciji koja potiče od vlasti, i mešanju političkih partija u sve pore života. „Vlast opstruiše borbu protiv korupcije jer je sistemska korupcija upravo u vlasti. To je tihi rat. Vlast se deklarativno ponaša tako da se bori protiv korupcije, ali ta borba i njoj smeta, jer ne može da radi nesputano, nelegalno, na brzu ruku, u skladu sa političkom voljom a ne sa propisima“, napominje Beljanski. Ta borba izostaje pod jakim uticajem političkih partija uzajamno uvezanih koalicionim čvorovima i međusobnim ucenama. Da nije tog čvora, po uzoru na našeg zapadnog suseda Hrvatsku, Srbija bi vrlo brzo došla do svog Sanadera.