Obraz uz obraz

Mora da će izbori čim se ovoliko priča o zabrani „Obraza“. Ima tome – koliko – otprilike dve godine otkako se predlog za zabranu našao na stolu Ustavnog suda, pa su se, je li, tek sada stekli uslovi da se predlog uzme u razmatranje. Sve se nekako poklopilo sa najnovijim trendom srpske vladajuće garniture koja je odlučila da se obračuna i sa levim i sa desnim ekstremizmom, ne bismo li još bar nekoliko godina uživali u blagodetima aktuelne „racionalnosti“ i „umerenosti“, inače sašivenih u salonu čuvenog šnajdera Đure. „Obraz“, to jest neki njegovi članovi, vaistinu su se u više navrata ogrešili o dobre običaje, dobar ukus a, bogme, i o zakon. Ali ja sam uprkos svemu protiv zabrane te pitoreskne nevladine organizacije. Iz više razloga. Prva među tim razlozima je neefikasnost sudskih zabrana. Nije li KPJ bila strogo zabranjena u nekadašnjem jugoslovenskom kraljevstvu, pa se posle samo nekoliko godina njen vođa obrete u Belom dvoru? Osim toga, obrazovci mirno mogu sutradan posle zabrane da svoju družinu registruju pod imenom, recimo, „Obraz II“. I eto ih opet na sceni. Sve to, međutim, nije glavni razlog zbog koga ne podržavam zabranu „Obraza“. Ta mi se eventualna zabrana čini selektivnom i licemernom iz prostog razloga što se ideologija „Obraza“ u suštini nimalo ne razlikuje od ideologija većine naših parlamentarnih stranaka i dobrog dela takozvane „nacionalne inteligencije“. Razlika, doduše, ima, ali one se tiču isključivo metodologije. Ono što naše političke partije – uključujući i vladajuće – nastoje da ostvare mirnim putem, „Obraz“ bi da ostvari nasilno, neprestanim pokušajima izazivanja državnog udara posle kojeg bi vlast u svoje ruke preuzele „nacionalno odgovorne snage“. Konačno, „Obraz“ nije ništa drugo do radikalizacija mejnstrima srpske politike i ne bi bilo preterano pogrešno posmatrati ga, recimo, kao militantno krilo DSS-a. Konačno, šta to obrazovci govore a da to pre njih nisu izgovorili uvaženi spisatelji i akademici i za to pobrali sinekure i aplauze. Sistem društvenih odnosa u Srbiji je takav da „Obraza“, u ovom ili onom obliku, jednostavno uvek mora biti. I tako će biti sve dok se Srbija ne iskobelja iz zamki rđave nacionalne metafizike. Čije se autorstvo nikako ne može pripisati junošama iz „Obraza“. Naglašena „briga za narod“ takođe nije „Obrazova“ specijalnost, ta „briga“ je ovde odavno postala cenjena i veoma unosna profesija, pod uslovom da „brižnici“ ne bacaju Molotovljeve koktele na sedište Demokratske stranke, što su obrazovci učinili i time prokoračili „crvenu liniju“, pa im sada sledi (privremena) zabrana. Potpuno besmislena, ponavljam, jer su sve srpske politike – osim onih žigosanih kao „izdajničke“ - istovetne „politici“ „Obraza“, što će reći da apsolutizujući „srpski narod“ sve one apsolutizuju lične samovolje i autizam. Nazivajući tu pogubnu rabotu „nacionalnim interesom“ Ne treba biti posebno pronicljiv pa uvideti da je interes „srpskog naroda“ u direktnoj suprotnosti sa interesima stvarnih Srba koji – zahvaljujući zaumnim, šamanskim politikama – nikako ne uspevaju da se konstituišu kao politička zajednica slobodnih ljudi, već decenijama tavore u plemenskoj pomrčini u kojoj se više ne razaznaje šta su delovi a šta je celina, pa tako, recimo, imamo „srpski narod na Kosovu“, „srpski narod u BiH“ i „srpski narod u Crnoj Gori“. U toj pomrčini se, nadalje, brka Srbija kao geografski pojam i Srbija kao potencijalni državni okvir svih Srba, a ne ono što bi morala da bude: kulturno i duhovno središte stvarno srpske nacije. Lepo je rekao Aristotel da mala greška na početku rađa veliku grešku na kraju. Mi smo imali peh da veliku grešku imamo na samom početku u nerealnoj ideji okupljanja svih Srba na krvnim, ne na demokratskim osnovama i za to smo platili previsoku cenu, pre svega u stravičnom gubitku biološke mase straćene na proširenje teritorije, potom na tavorenje u nizu diktatura. Na kraju, u sveopštem opustošenju se došlo do toga da država Srbija više nije u stanju da pomogne ni sopstvenim građanima, što uopšte ne znači da su političke bajagi elite odustale od sna o ujedinjenu. A to – ta pustoš okružena iluzijama – idealan je ambijent za sve vrste ekstremizma.