Drugi ljudi Srbije

Naredne parlamentarne izbore verovatno neće odlučiti ni Kosovo, ni Evropa, ali ni genijalnost marketinških čudotvoraca, niti korumpiranost opozicije. Izbore bi, kako tvrdi jedan od insajdera spreman da bude iskren, mogle da odluče dve stvari - moć drugih ljudi dveju najvećih stranki u Srbiji ili slabost stomaka birača. Dvojica drugih ljudi Srbije, Dragan Đilas i Aleksandar Vučić, najavili su da će se boriti za Beograd, ali će njihova požrtvovanost u kampanji i lojalnost u postizbornim dogovorima možda prelomiti sudbinu vladajuće koalicije. Sukobi ili nesporazumi između Nikolića i Vučića su omiljena tema kafanskih analitičara, koji se spore samo oko toga da li te sukobe izaziva režim i njegovi spin nadrilekari, ambasadori ili oni sami. Kada su priče o sukobima počele da se pojavljuju u medijima, dvojica naprednjaka morala su javno da demonstriraju ničim nepomućenu ljubav i saradnju. Da ipak ima šumova u njihovoj komunikaciji, mogli su da vide učesnici velikog mitinga kada je Milanka Karić pozdravila budućeg premijera Aleksandra Vučića, što je Nikolić morao već sutradan da demantuje, ili kada je Vučić saopštio da neće učestvovati u vladi u koju uđu socijalisti, iako ih je upravo lider SNS pre toga pozivao da se izjasne sa kim će u vladu. „NJega su Dačić i Antić baš grubo izigrali, jer su čak potpisali koalicioni sporazum na Kalemegdanskoj terasi i kleli se da će ga poštovati. Ipak, Vučićeva izjava liči na upozorenje Tomi da ne flertuje previše sa socijalistima ili, bar, da to ne radi bez njega“, reći će uspešan poslovni čovek i bivši političar koji je uvezan sa gotovo svim strankama u Srbiji. Sami naprednjaci ne spore da razlika u vrhu ima, ali ih u medijima dodatno uveličava režim koji je svestan da sa rezultatima Cvetkovićeve vlade ne sme da izađe na izbore, ali bi sa pričom kako je opozicija još gora i posvađanija mogao da pokrije sramotan sopstveni učinak. OFANZIVA Ako su varnice između Nikolića i Vučića već postale dosadne, navodna ofanziva Đilasa na Tadića je novost za javnost naviknutu da je vladajuća koalicija oaza stabilnosti u zemlji bez ekonomije i granica. Do sada su novinari mogli da čuju stotine priča o sukobima između osovine Đilas - Šutanovac (doduše, uzdrmane posle kongresa DS jer je ministar odbrane poverovao da su njegovi delegati disciplinovano glasali za Đilasa, dok su Đilasovi glasali po savesti) sa nesuđenim premijerom Vukom Jeremićem. Govorilo se i o povremenim kampanjama protiv doskorašnjeg drugog čoveka DS Dušana Petrovića, dočim je Tadić doživljavan kao srbijanski i demokratski Amon Ra, koji će pobednicima unutarstranačkih duela dopustiti da budu u njegovoj blizini. Đilasov napad na Jeremića i Bogdanovića, o kojem su uredno iz vrha stranke obavešteni mediji, doživljen je kao početak udara na Tadića, ne samo zato što je beogradski gradonačelnik zatražio odgovornost njegovog učenika kojeg je predsednik Srbije dugo predstavljao i kao političkog naslednika, već zato što se dogodio svega nekoliko dana posle kolapsa evroentuzijastičnog projekta, u trenutku kada je stranka delovala kao grogirani bokser kojem sudija broji nogdaun. „Meni je to izgledalo kao da daje žuti karton Borisu, kao upozorenje da više sluša stranku a manje drugare iz škole i kraja, ali je možda ipak požurio i prerano otkrio karte“, reći će jedan član Glavnog odbora. Dragan Đilas je postao drugi čovek stranke krajem prošle godine, kada je od svih potpredsedničkih kandidata na stranačkom kongresu osvojio najviše glasova, ali je i pre toga uspevao da se nametne kao demokrata koji se usuđuje da kritikuje potpredsednike bratskog SPS (Bajatović, Mrkonjić) ili da se distancira od „parade ponosa“, koja je u Tadićevom kabinetu doživljena kao jedan od krunskih dokaza evropske politike, mnogo značajniji od skandaloznih medijskih i pravosudnih reformi. Pravo na samostalnost Đilasu daje titula prvog čoveka Beograda, zlatnog rudnika za sinekure svih vrsta, ali i omiljenost u medijima koju konzervativni elementi dovode u vezu sa statusom najboljeg kupca reklamnog prostora, iako je svim dobronamernim ljudima jasno da je izazvana samo njegovim rezultatima. MOĆ Jedinu opasnost na putu imao je kada je indiskretni Mlađan Dinkić počeo da njega i Šutanovca kandiduje za premijera, stavljajući do znanja da deo DS podržava njegove napade na Cvetkovića i ljude iz kabineta, ali je Đilas vešto prvi podržao Dinkićevo deportovanje iz Vlade. NJegovu moć osetio je potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je uredno prisustvovao sastancima opštinskih odbora DS u nadi da će možda postati predsednik beogradskog odbora, ali je Đilas na kraju odlučio da jedini kandidat za tu funkciju bude vaterpolista Aleksandar Šapić. Stavljajući do znanja da je protiv Jeremića, Đilas je vešto osporio politiku „i Kosovo i Evropa“, pravilno procenjujući da bi, ako Vlada dočeka sa tom parolom naredne izbore, Jeremić morao da ima jednu od ključnih uloga u toj kampanji. Imajući u vidu da je dobio zapanjujući broj glasova na skupštini DS, iako su se svi stranački baroni demokratski dogovorili da ne sme biti više kandidata nego funkcija, te da je u međuvremenu dobio podršku jedinog aktuelnog srpskog brenda Novaka Đokovića, Jeremić bi mogao da ostane legitimni naslednik Tadića ako bi Vlada ostala pri paroli „i Srbija i Kosovo“. Đilas će, kako navode relativno pouzdani izvori iz DS, pokušati da postane prvi čovek naredne izborne kampanje, sledeći put kojim je Zoran Đinđić sasvim demokratski preuzeo stranku od Mićunovića. Ako to ne uspe, verovatno će uspeti da u Beogradu DS osvoji znatno više glasova nego u ostatku Srbije. Ako već projektovana koalicija DS, SPS, LDP i partneri dođe do većine, onda bi Đilas sam mogao da bira da li će postati gradonačelnik ili premijer. Ako se ta većina na ostvari, a on uspe da ponovo osvoji vlast u Beogradu, može samo da raširi ruke i čeka da mu se dodeli stranka na staranje. Tomislav Nikolić, kao prvi srpski lider posle 150 godina koji zna da ispeče šljivovicu, i Boris Tadić, kao prvi srpski lider koji je sa lakoćom primao veoma mršave rezultate svoje vladavine, imaće sličan izbor nakon izbora – ako izgube, njihova liderska pozicija će biti dovedena u pitanje, a ako pobede, mogli bi da budu još ugroženiji ako bi pustili da premijersku funkciju preuzme neko sa viškom samopoštovanja ili manjkom lojalnosti. Mesi i Ćavi bez Krkobabića Na Glavnom odboru Jedinstvene Srbije, Dragan Marković Palma, najveći politički fenomen evropske Srbije jer je uspeo da postane predmet podsmeha raznih režimskih novinara i intelektualaca i poštovanja njihovih sponzora, najavio je da će njegova stranka na naredne izbore izaći sa socijalistima, te da su on i Dačić, Ćavi i Mesi bez kojih ne može da se igra politička utakmica u Srbiji. Krkobabić i njegov PUPS, kojima još nije dodeljena fudbalska uloga, ponašaju se kao Pepe Gvardiola, trener Barselone, i čekaju da vide rasplet situacije na terenu. Do sredine januara, oni će već primiti sve tenderske ponude za novu vladu i odlučiti da li će ići samostalno ili sa nekom većom strankom. Istraživači su uvereni da sami ne mogu da pređu cenzus, ali da njihovih 1,5 do 3 odsto mogu da budu odlučujući na narednim izborima.