Kameleonska azbuka

Srpski pokret obnove ima tri predsednika, obznanio je na jednom sastanku sa članstvom 1990. godine, zvanični lider stranke Vuk Drašković i objasnio: „Neprolazni i stalni predsednici SPO-a su Sveti Sava, Karađorđe i NJegoš.“ Na to podseća Aleksandar Čotrić, potpredsednik i poslanik SPO u zbirci anegdota „Tako je govorio Vuk“, objavljenoj 2007. godine. Dve decenije posle tog sastanka utvrđivanje broja predsednika SPO gotovo je nemoguće. Računicu su zakomplikovala sva lica koja je sam Drašković pokazao na putu od „kralja ulica i trgova“, ovenčanog zaslugama za buđenje srpskog nacionalizma, do zagovornika „preokreta“ koji upozorava da se „crvene linije kosovske državne politike zatežu oko grla Srbije“. Ni to nije sve: neki od bivših članova stranke predsedničkom spisku dodali bi i ime Draškovićeve supruge Danice, poznate po oštrom jeziku, kratkom fitilju i sklonosti ka radikalnim potezima. Samo jedan predsednik, uostalom, teško bi podneo sve što se Draškoviću zalomilo. Recimo, dva hapšenja – posle demonstracija 9. marta 1991. proveo je tri dana u zatvoru, a posle vidovdanskog protesta 1993. i on i supruga osuđeni su na dva meseca tamnovanja. I ozbiljnu torturu pride. Pa dva pokušaja atentata – 3. oktobra 1999. na Ibarskoj magistrali, kada su poginula četvorica funkcionera stranke i 15. juna 2000. u Budvi, kada je sam Drašković lakše povređen. ULTRA Uz mnoštvo politika, od ultranacionalističke do ulatraevropejske, lider SPO imao je i nekoliko državnih funkcija – najpre poslaničku, a potom funkciju potpredsednika vlade SR Jugoslavije. Učešće u vladi od januara do aprila ratne 1999, kasnije je obrazložio tvrdnjom da je spasao mnoge živote od režima koji je bio spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun sa političkim protivnicima. Aprila 2004. postao je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, a nakon raspada te države, šef diplomatije Srbije. I sve to uz dve karijere - političku i književnu. Draškovićeva neobična harizma dominirala je strankom čak i onda kada se u njenim redovima nalazio znatan broj ljudi koji su karijeru i ugled stekli van politike. Stranka je osnovana 14. marta 1990. udruživanjem otcepljenog krila Srpske narodne obnove koje je predvodio Drašković i Srpskog slobodarskog pokreta, koji je predvodio Vojislav Šešelj. Kumovska saradnja, međutim, kratko traje i SPO ubrzo postaje „Draškovićeva stranka“. „Espeo“ je tokom devedesetih bio nesumnjivi lider opozicije režimu Slobodana Miloševićeva. Posle testiranja raznih koalicija (DEPOS, Zajedno) upravo SPO osniva Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), savez koji je „doakao“ Miloševiću – ali bez Draškovića i njegove stranke. Odluku o istupanju iz DOS-a i kandidovanju Vojislava Mihajlovića, bezbojnog unuka generala Draže, na predsedničkim izborima 24. septembra 2000, na kojima je Vojislav Koštunica pobedio Miloševića, SPO je platio neprelaskom cenzusa na republičkim izborima decembra iste godine. Vanparlamentarnog statusa spasava se u decembru 2003, nastupajući u koaliciji sa Novom Srbijom Velimira Ilića. Stranka ulazi u prvu Koštuničinu vladu, a ministri postaju Dragan Kojadinović, Bojan Dimitrijević i Vojislav Vukčević. Drašković je šef diplomatije SCG. Stranka, ipak, nije uspela da povrati sve obožavaoce „srpskog Raspućina“ iz devedesetih. Ponovo propada na izborima januara 2007, a 2008. ulazi u koaliciju predvođenu Demokratskom strankom, a onda i u vladu Mirka Cvetkovića. Drašković ostaje po strani, a jedinu ministarsku funkciju dobija Srđan Srećković. Izbor možda nije bio najsrećniji, jer se Srećković pokazao kao neposlušan, pa je, zbog odbijanja da podrži stranački „Preokret“ i saradnju sa Liberalno-demokratskom partijom u tom ambicioznom pokretu, nedavno ražalovan sa funkcije potpredsednika stranke. Zbog tvrdnji poput one da je „Kosovo izgubio Slobodan Milošević pre 12 godina“, Draškovića danas ponovo optužuju za „izdaju“. Slično mu se dešavalo i kada je, nakon kratkog perioda skupljanja dobrovoljaca, počeo da se buni protiv Miloševićevih ratova i pali sveće za njihove žrtve. I kada je, recimo, njegova Dana, u vreme najveće nacionalističke euforije, tvrdila da bi „Vuk u svom Gacku danas branio Muslimane koji su tamo žrtve etničkog čišćenja, a ne Srbe koji su se tamo osramotili“. KONTRAOPTUŽBE Uprkos tom značajnom delu porodično-stranačke biografije, Draškovićev dolazak na mesto šefa diplomatije 2004. godine u delu zapadnih medija “pozdravljen” je podsećanjem na njegovu nacionalističku prošlost i dovođenjem u sumnju njegove proevropske orijentacije. A u depeši iz 2006, objavljenoj na Vikiliksu, američki ambasador Majkl Polt ga opisuje kao „nacionalističkog kameleona“. Ministar Drašković se na domaćem terenu suočio sa kontraoptužbama – za nedostatak patriotizma. Zbog tvrdnje da je Miloševićev režim na Kosovu izvršio etničko čišćenje Albanaca, već u prvom mesecu mandata „preživeo“ je jedan pokušaj smene. To ga nije nateralo da odustane od “solističkih nastupa”, po kojima se proslavio tokom učešća u Vladi: zalagao se, recimo, za povlačenje tužbi protiv zemalja članica NATO-a, podignutih zbog bombardovanja Srbije iz 1999, ali i za povlačenje tužbi Hrvatske i BiH protiv SCG, po principu “svi treba da povuku tužbe protiv svih”. Još jedan povod za (uzaludne) povike “smenite Vuka”, potom, pronađen je u reakcijama Draškovića i njegove stranke na pogibiju dvojice gardista u Topčideru. Sa ministarske pozicije, predložio je i “prečicu” na putu ka Briselu u vidu ulaska u NATO i Partnerstvo za mir, ali i “formulu 3E” za rešenje kosovskog pitanja (koja nikad nije ozbiljno razmatrana). U vreme njegovog mandata izbilo je nasilje nad Srbima na Kosovu (mart 2004), koje nije izmenilo viđenje Zapada o “dobrim” i “lošim” kosovskim momcima, ali jeste bilo najava ponovnog stavljanja problema Kosova na dnevni red. Draškoviću je, tako, u zadatak dopalo promovisanje nikad dovoljno jasne ideje “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, a potom i odbijanje plana Martija Ahtisarija - čiju modifikovanu verziju danas zagovara. Aktuelna kosovska politika potpuno je u drugi plan potisnula jednu tekovinu SPO za koju se činilo da nikad neće biti zaboravljena – vladavinu Beogradom, upamćenu po deljenju gradskih stanova šakom i kapom. O poslovnom prostoru i načinu podele gradskih funkcija, da se i ne govori. S takvim iskustvom, Drašković je morao doći do mnogih mudrosti. Nije, zato, čudo da Čotrić najavljuje „Vukovu azbuku“, novu zbirku anegdota, među kojima je i zanimljiv savet koji Drašković daje mladim stranačkim kolegama: “Čuvajte se istine, čuvajte se prijatelja i čuvajte se sami sebe!“ U broju posle praznika SNS Ježeve bodlje Naša stranka je kao jež, koliko god bodlji da otpadne, opet ostaje dovoljno, govorio je Drašković. A otpadali su mnogi, što individualno, što grupno. Članstvo SPO formiralo je Sabornu narodnu stranku (Slobodan Rakitić. 1994), SPO-Zajedno (Velimir Ilić, Jovan Marjanović, 1997), Novu Srbiju (Velimir Ilić, 1998), Narodnu stranku Pravda (Borivoje Borović, 2000) i Demokratski srpski pokret obnove (Veroljub Stevanović, 2005).