Krivične prijave u vezi s ubistvom Đinđića političke ili osnovane?

Opomena vinovnicima Pucanj u Zorana Đinđića bio je pucanj u njegovu reformsku politiku i evropsku viziju Srbije. Iz današnje perspektive jasni su ciljevi tog zločinačkog poduhvata: opstajanje na istom projektu drugim sredstvima. Vojislav Koštunica je poslužio kao demokratski paravan prema Zapadu i kao kišobran za sve ono što se dešavalo iza scene. Premijer je bio svestan svog okruženja i već je bio pripremao akciju za obračun sa organizovanim kriminalom. Dugo je pripremana uz podršku međunarodnih eksperata. Sprovedena je nakon ubistva kao “Sablja”. Protiv “Sablje” su ustali ne samo učesnici zavere, već i brojne nevladine organizacije, mediji, intelektualci… I to u ime zaštite ljudskih prava, dok se većina građana tada, posle dužeg vremena, osećala bezbedno. Đinđićevi bliski saradnici su kriminalizovani i proterani iz Demokratske stranke. Tako je Koštunica suvereno vladao u kohabitaciji sa demokratama sve dok nije spalio ambasade nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Svaki pokušaj da se rasvetli politička pozadina ubistva premijera završio je neslavno. Oni su bili bolje organizovani, imali su sve poluge vlasti, a na delu je bila i zavera ćutanja. Zato su dve krivične prijave koje su podnete važne, jer podsećaju i opominju sve vinovnike tog vremena. Advokat Srđa Popović je prijavom protiv JSO vratio u sećanje puzeći puč koji se kasnije realizovao. A prijava protiv Čovića i Ilića se samo nadovezuje na prvu. Slaganjem činjenica (koje su poznate) u datom kontekstu proizvešće se okvir koji će jasno pokazati gde je odgovor na pitanje ko je pripremio atentat. Kao i u mnogim sličnim situacijama teško je očekivati da će u dogledno vreme država isterati istinu na videlo. Međutim, važno je razumeti istorijski kontekst u kome se ubistvo desilo, ko su akteri i zbog čega je ubistvo bilo neophodno. To se svakako mora povezati i sa aktuelnom situacijom u kojoj se Srbija nalazi. Odlaganje statusa kandidata za članstvo u EU ponovo je pokazalo koliko se Srbija opire evropskoj opciji, a reakcije istaknutih pojedinaca u vezi sa tim pokazuju ko je bio u pozadini Đinđićevog ubistva. Možda nisu svi bili u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, ali se ideološki okvir svakako poklapa. Autorka je predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Nema volje za pravu istragu Dvanaestog marta 2003, ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije, ubijen je srpski premijer dr Zoran Đinđić. Tužno je blaga reč za ovaj monstruozni čin. Monstruozan toliko koliko smo verovali u demokratiju. Ta „prognana dama“, poznatija i kao demokratija, kaže da se greške političara ispravljaju na sam dan izbora. Takođe, nalaže da se ogrešenje o normative „plaća“ pred sudom. Tako za izneverena očekivanja i volju biračkog tela, za jednog političara izbori su prava mera „kazne“ - u drugom slučaju „ogrešenja“ o pravosudni sistem vaspitno-popravna mera se izdržava „iza rešetaka.“ Ali, ne! U svetu, u kome su se tako nemilosrdno smenila dva veka, za izneverena očekivanja - plaća se glavom. Koga je, zapravo, Zoran Đinđić izneverio? Da je u martu 2003. bilo izbora rekli bismo - narod. Koga onda? Sve su prilike da je izneverio nekog ko je daleko i stran. Ne tako daleko da naloži likvidaciju, ali dovoljno daleko, visoko i strano da, u stvari, nikada nećemo saznati pravu političku pozadinu ubistva dr Đinđića! Upravo zbog toga, celo „medijsko zamešateljstvo“ povodom ubistva srpskog premijera i liči na potrebu da se stvori toliki haos i tako dobro zamagli atmosfera da na kraju nećemo biti sigurni i u to da cela Srbija nije učestvovala u „zločinačkom činu“. Ili je možda pravo pitanje: šta je Đinđića koštalo glave? Šta god da je, a mogu samo da licitiram, očigledno da je izazvalo ogroman bes. Bes kakav se prepoznaje kada se iz „elitne školice“ otme „pitomac“. Manje-više to je poznato i onima koji se povremeno uključuju u kampanju „ko je ubio Đinđića“ jureći, za dati trenutak prihvatljive „uobičajeno sumnjive.“ Kako kad i kome god to odgovara. Poslednjih godina, nekako najčešće oko izbora. Žalosno je, samo, što se u svrhu „hajke“ zloupotrebljavaju ljudi koje, da je imalo časti i dostojanstva, treba ostaviti da na miru ožale svoga sina i brata! Đinđić je likvidiran jer se nekome „odmetnuo.“ Da li će, ikada, biti snage i volje da se provede prava istraga, utvrdi istina i dosegne pravda - čisto sumnjam! Tako će se, nažalost, Đinđić nanovo ubijati svaki put kad i kako to nekom zatreba. Žalosno! Autorka je aktivistkinja Antiglobalističkog pokreta