Mali mogu samo da plaču

Mnogo je verovatnije da će se Kraljević Marko drugi put pojaviti među Srbima nego što će mnoge članice EU da ispune obaveze iz novog fiskalnog ugovora, koji znači gubitak suvereniteta, novi monopol u rukama Brisela i nasilnu homogenizaciju heterogenih evropskih kultura, tvrdi ekskluzivno za NIN Svetozar Stiv Pejović, profesor A&M univerziteta u Teksasu i rođeni Beograđanin, koji je 1998. u američkoj i bitanskoj enciklopediji “Ko je ko u ekonomiji“ svrstan među 1.000 najboljih svetskih ekonomista u poslednja tri veka. Pokušaji EU da reši današnju krizu, kaže on, zavisiće od raspodele moći unutar EU, ali i između članica Unije i Brisela. Iza svake odluke moćnika, poput Angele Merkel, stoje interesi, a ostalima, naročito malim članicama EU ostaje samo da – plaču, poručuje Pejović, naglašavajući da ni Americi ne odgovara propast evra. Ima li krizi kraja? Iako je intelektualna levica proklamovala kraj kapitalizma, stvarnost je drugačija. Ekonomske recesije su neizbežne, dešavaju se svakih desetak godina, imaju različite uzroke i dužine trajanja, ali je rezultat uvek isti - završe se. Da nije tako, kapitalizam bi nestao posle prve recesije. Građanima je životni standard važniji od ideoloških zabluda intelektualne levice. Kako drugačije objasniti selidbe ljudi u poslednjih 100 godina iz socijalističkih u kapitalističke države, gde ih vlasnici kapitala „eksploatišu“. Zašto srpska omladina i danas želi da ide na Zapad, a ne u Rusiju i Kinu? Odgovor je jasan - prosečan građanin zna bolje nego „eksperti“ gde je veća šansa za bolji život. I zato će, posle krize u kapitalističkim državama, uslediti ekonomski rast do sledeće recesije, a kako će se kriza završiti u socijalističkim zemljama to ni Bog ne zna. U čemu su sličnosti i razlike između krize u SAD i EU? Američki sistem je zasnovan na slobodnoj tržišnoj interakciji pojedinaca, na pravilima igre koja svima daju jednaku mogućnost da učestvuju u ekonomskoj igri, šta god se dogodi, i na pasivnoj ulozi države, koja štiti pravila igre i „svira penale“. Obami je mnogo bliža evropska tradicija i on koristi ekonomsku krizu da menja pravila igre u SAD, u skladu sa pravilima igre u Evropi, a ona nisu ista ni u svim državama Zapadne Evrope. Tamo, ipak, država reguliše interakcije individualaca na tržištu, menja tržišnu raspodelu prihoda i ima aktivnu ulogu u planiranju makroekonomskih rezultata. EU je ubrzala i povećala regulacije tržišta i centralizaciju moći u rukama neizabranih birokrata u Briselu, tako da je ona samo reinkarnacija Varšavskog pakta sa „ljudskim licem“. Može li se recesija sprečiti samo finansijskim intervencijama? Štite li se tako zaposleni ili banke? Birokrate vole da odlučuju ko treba da snosi trošak krize i, u principu, državna politika SAD i EU je majka bankama, a maćeha poreskim obveznicima. Protiv ste toga da država spasava propale firme i podstiče rast, iako tržište nije savršeno, a posebno ne vodi računa o socijalnoj pravdi? Kapitalizam daje šansu, ali ne garantuje uspeh. Pojedinci koji uspeju hvale svoje sposobnosti, a drugi krive kapitalizam. Isto važi i za firme. Glavni razlozi za propast firmi su kriminal i loše odluke manadžera i promena preferencije potrošača. Da bi se pomoglo takvim kompanijama, koje sve rade naopako, mora se uzeti novac od firmi koje ne kradu, donose dobre odluke i poštuju preferencije potrošača. Da bi se sakrila suština takve politike od građana, koriste se humanitarni slogani kao što je socijalna pravda, što je samo fasada iza koje se krije preraspodela bogatstva u režiji ljudi koji ne poseduju novac koji se distribuira. Političari i birokrate mogu uvek da se sakriju iza zvučnih fraza i da onako kako to oni žele raspodele ono što je već proizvedeno. Ali šta će se desiti u sledećem proizvodnom periodu? Da li će pojedinci koji znaju da proizvode imati isti podstrek da opet nešto proizvedu? Da li će oni koji su dobili nešto od države imati motiv da počnu da stvaraju? Zašto tvrdite da je Obama socijalista i da će sigurno izgubiti izbore? Saul Alinski je bio veliki protivnik američkog ekonomskog sistema i aktivno je radio na njegovom rušenju, a Obama je jedan od njegovih vernih sledbenika. Mi u SAD snosimo teret Obamine politike, dok stranci imaju samo beneficije. Sve je više onih koji smatraju da je Amerika glavni proizvođač kriza, ratova i berzanskih manipulacija, koje su oborile na kolena mnoge ekonomske gigante. Ponekad je to neraspoloženje prema SAD iskreno, a često je posledica zavisti. Ali, znate li zemlju koja je primila više pojedinaca koji su morali da napuste svoje države iz političkih ili ekonomskih razloga? Jedna komsomolka pitala me je u Moskvi 1984. zašto sam otišao iz socijalističke Jugoslavije da me eksploatišu američki imperijalisti. To je bilo „namešteno“ pitanje jer sam bio vođa grupe srednjoškolaca iz Teksasa i njihovih nastavnika. Odgovorio sam da obožavam što sam eksploatisan, jer sam jako lepo plaćen i da se nadam da ću biti još više eksloatisan. A zašto Kina, Indija i mnoge druge zemlje nisu u krizi? Visoka stopa rasta u Kini i drugim zemljama trećeg sveta je posledica niske početne baze, domaćih investicija koje proizvode dobra koja druge zemlje već imaju i stranih investicija, koje su počele da opadaju. No, prosperitet ne zavisi samo od stope investicija (koliko je samo novca uloženo u komunističke zemlje Istočne Evrope) već od inovacija, a njih nema bez preduzetnika, čije postojanje podrazumeva slobodu ugovaranja, zaštitu privatne svojine i prava pojedinaca na zaradu. Problem je što pravila igre u socijalističkim zemljama, uključujući Kinu, ne daju postrek preduzetništvu. Kinesko čudo mora da čeka promenu sistema. Brisel ukrao divnu ideju Crnoj Gori ste preporučili da se drži što dalje od EU, jer je „loša za individualne slobode ali sjajna za birokrate jer uvećava njihovu moć“. Važi li takav savet i za Srbiju? Cena neulaska u EU mnogo je manja za Crnu Goru nego za Srbiju. Nisam protiv EU i verujem da su slobodna trgovina, slobodan protok kapitala i granice bez viza osnov ekonomskog napretka. Brisel je „ukrao“ divnu ideju i pretvorio je u izvor moći. Prvo za birokrate koji neprestano regulišu život da bi opravdali svoje ogromne beneficije, ali i za lidere, koje nisu izabrali građani,a koji nisu ni za narod, niti uz njega. Ako EU nije dobro rešenje za Srbiju, šta je alternativa? Ne znam. Da živim u Srbiji pitao bih LJubomira Madžara, jer smatram da je danas teško naći boljeg ekonomistu.