Sigurnost pa profit

Prvi put ove godine pojedini srpski privrednici suočili su se sa doskora nezamislivom pojavom, da ih konkurencija u bespoštednom ratu za kupce napadne damping cenama. „U nekim mestima u želji da zadrže tržište uz flašu soka delili su ranac, druga firma čaše. Sigurno im cilj nije bila profitabilnost budući da u tom slučaju zarada može biti minimalna. Izgradnja brenda i sponzorstvo su prvi stradali, a trenutno se borba vodi na samom mestu prodaje popustima i boljim pozicioniranjem robe na rafovima prodavnica.“ Ovako sagovornik NIN-a govori o trenutnim dešavanjima na tržištu robe široke potrošnje. Situacija se ne razlikuje mnogo ni u drugim privrednim granama. Menadžeri, za razliku od ranijeg perioda kada su profit i ekspanzija bili imperativi, postavljaju drugačije ciljeve. Pre svega očuvanje trenutnih tržišnih pozicija. Cilj je održati se na tržištu, makar zarađivali taman toliko da mogu da finansiraju puki opstanak kompanije. Rezultat je tavorenje privrede i malo novih investicija. Ali do kada može tako? Jer, kako je rekla američka spisateljica Gejl Ši: „Ako se ne menjamo, ne rastemo. Ako ne rastemo, zapravo ne živimo.“ Status kvo, uvereni su pojedini sagovornici NIN-a, sigurno će odneti žrtve. PREŽIVLJAVANJE Dragan Đuričin, profesor strategijskog menadžmenta na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN da je u domaćoj privredi trenutno imperativ preživljavanje. Kompanije smanjuju investicije, a cilj je maksimizirati poslovnu sigurnost. Firme ne ulaze, kako kaže, u rizik, čemu doprinosi i ponašanje banaka. Za preduzeća je važnije da imaju „keš flou“ (protok gotovine) nego prikazani prihod u kom može biti mnogo nenaplativih potraživanja. „Efekat recesije je strah od straha. Postoji i kreditni grč banaka koje ne pozajmljuju ni jedna drugoj, a kamoli kompanijama“, ističe Đuričin. Miloš Uzelac, menadžer za regulatorne poslove Bol Pekidžinga Evropa (Ball Packaging) i v.d. generalnog direktora Sekopaka, kaže da su, kao i u prethodne dve godine krize, ideje vodilje - rezanje troškova i povećanje efikasnosti, što rezultira i povećanjem nezaposlenosti. Budući da nema sredstava za investicije, ne samo u Srbiji nego i u većini zemalja, nema ni uvećanja tržišta. Za opstanak kompanija pored optimizacije troškova i povećanja efikasnosti potrebno je iznalaziti alternative u novim tržištima i novim klijentima. „Status kvo nije održiv i on će sigurno odneti neke žrtve. Kompanije će dostići tačku kada to više neće biti održivo i kada će se odraziti na kvalitet i produktivnost“, objašnjava Uzelac za NIN. Bojana Stojanović, generalni menadžer Obuće Pavle, kaže da su prioriteti pre krize bili povećanje obima proizvodnje i osvajanje novih tržišta, za šta je bilo potrebno mnogo investicija. Sada su, kako ona kaže, te aktivnosti redukovane, a nametnula se borba za opstanak. „Težimo da očuvamo postojeći obim proizvodnje, likvidnost, zadržimo trenutne klijente i ne otpustimo radnike“, kaže ona za NIN. Dragan Đuričin ističe da je situacija slična i u finansijskom sektoru. Bankama je sigurnost, takođe, prioritet jer imaju mnogo „kontaminirane“ aktive koja zahteva veće rezervacije za pokriće potencijalnih gubitaka. Stoga im je cilj naplatiti kredite sa čijom se otplatom kasni ili ih bar restrukturirati, što podrazumeva i produžavanje rokova za njihovo vraćanje. Koliko je bankama stalo da naplate plasmane u docnji pokazuju i sve češći pozivi klijentima u kojima im predlažu restrukturiranje, pa čak i mole da uplate makar minimalni iznos. „Zovu me iz banke dva puta mesečno. Preostali dug je oko 5.000 dinara. Kada im kažem da ne radim, počnu da me mole da uplatim makar 500 dinara“, kaže Dušan P. iz Beograda. PRIORITETI Pojedina istraživanja u bankarskom sektoru, urađena tokom krize, pokazuju da je glavni cilj bankara očuvanje postojećeg poslovanja, stečenih pozicija i udela u ukupnoj aktivi. Kao najvažniji prioriteti ističu se razvoj novih proizvoda i jačanje odnosa sa postojećim i privlačenje novih klijenata, dok su rast profita, marketinške aktivnosti i širenje mreže filijala u drugom planu. Kristof Cetl, predsednik Upravnog odbora Grave osiguranja, kaže za NIN da je sigurnost ispred prinosa uvek, dakle i pre krize, bila poslovna politika te kompanije. On kaže da se bez obzira na usporen rast tržišta osiguranja u poslednje dve godine i pad tražnje za proizvodima osiguranja, Grave i dalje nalazi u vrhu liste osiguravača u Srbiji po kriterijumu profitabilnosti. U ovoj godini akcenat su stavili na uvođenje novih proizvoda i promociju postojećih, ali nisu odustali od širenja poslovanja. „Planiramo dalji rast osiguranja života sa uključenim pokrićem od oboljenja od teških bolesti, dodatno zapošljavanje kadrova u prodaji, angažovanje u humanitarnim akcijama koje smo počeli u protekloj godini i još intenzivniju komunikaciju sa građanima“, kaže Cetl. Treba imati u vidu da je finansijski sektor, uprkos padu tržišta i povećanom kašnjenju kod otplate kredita, imao izlaznu strategiju pre svega kroz niskorizično ulaganje u državne hartije od vrednosti. U Graveu potvrđuju da je rizik ulaganja sveden na minimum. Najveći deo investicionog portfelja, oko 90 odsto, plasiran je u državne hartije od vrednosti, u depozitima kod banaka je 6,8 odsto, dok nekretnine i akcije čine samo tri procenta, kaže Cetl. Profesor Dragan Đuričin upozorava da ekonomska budućnost u Srbiji nije svetla pošto je i Evropa, čiji smo deo, pod pritiskom. Očekuje se da bi u Evropu trebalo da uđu u narednom periodu kineski investitori, što bi, kaže on, bilo dobro da se desi i u Srbiji. „To je, ipak, bilo realno očekivati prošlih godina jer ako Evropa otvori vrata, pitanje je koliko će biti interesovanje za Srbiju“, zaključuje Đuričin. Miloš Uzelac, na osnovu iskustva više tržišta, budući da Bol Pekidžing izvozi oko 90 odsto svoje proizvodnje, kaže da su menadžeri usmerili energiju i sredstva kako na održavanje postojeće situacije, tako i na rast. On kaže da će naredna godina biti neizvesna i teška u celoj Evropi posebno jer se političke odluke, važne za ekonomiju, ne donose brzo koliko bi privrednici želeli, ali da kompanija u kojoj on radi uprkos svemu očekuje rast. Za menadžere nema zime Često se može čuti da top menadžeri ne podnose teret krize, a jedan od ciljeva pokreta „Okupirajte Volstrit“ bio je bunt protiv pohlepe. Za šefove nemačkih kompanija, koje su listirane na berzanskom indeksu DAX krize nema. Prosečna plata predsednika UO 2010. iznosila je 2,9 miliona evra, što je 22 odsto više nego pre krize. Prosečna plata izvršnih direktora u SAD lane skočila je 27 odsto. Bonusi su u proseku iznosili 2,2 miliona dolara, što je 47 odsto više nego 2009. S druge strane, rast plata radnika u privatnom sektoru povećan je u istom periodu svega 2,1 odsto. Bonusi top menadžera u jednoj od najtežih godina rasli su 23 puta brže od plata radnika u privatnom sektoru.