Putem između reke i neba

Šta, zapravo, hoću da kažem? Onaj što je pravio svet treba da nam vrati pare, jer je nakrivo sastavio krupne delove, a u detaljima toliko brljao da je to bruka. Pevaju Cigani, moja braća u bedi: „Bože, drugi put kad praviš svet, pamet u glavu!“ Ali, za neke sitnice, sami smo krivi... U Trgovištu, osam meseci predsednik opštine saplitao se u svojoj kancelariji o neraspakovani računar. Poslali mu iz Ministarstva za lokalnu samoupravu, a Opštini isključena struja jer nisu imali da plate. Opet, u Merdaru, na granici sa Kosovom, nema ni mesne kancelarije, ni kafane. Meštani se okupljaju u jedinoj prodavnici, a dva-tri puta mesečno iz Kuršumlije, udaljene pedesetak kilometara, dođe inspekcija i napiše kaznu zbog pušenja u radnji. Po zakonu koje je donelo Ministarstvo zdravlja... Ja ću ispričati priču o đacima za koje ministar prosvete nikad nije čuo, ali bi mogao da im bar malo olakša tegobno školovanje. Teorijski, jer da budem iskren, ne verujem da novine mogu nešto da promene - da sam dobio po dinar svaki put kad sam tokom tridesetogodišnjeg staža svojim tekstom nekom pomogao, danas bih imao dva dinara. Uspon Dvadesetak minuta pošto smo izašli na tu zaravan na kojoj sam, ležeći nauznak, delimično povratio dah i kontrolu nad mišićima, nastavili smo put. „Kako se zove ovo brdo?“, soptao sam. „Brdo, obično“, rekla je Mirjana. Jelena je bila jasnija: „Nema ime.“ „Sigurni ste? Da se ne zove Mačkov kamen? Kajmakčalan?“ Malo me je vređalo to što mesto na kojem sam mogao da umrem nije zaslužilo ime. Deca su ćutala. „Da nije Triglav?“ I ova mi je šala propala. Šta su oni mogli da znaju o najvišem vrhu Jugoslavije... Moji saputnici bili su rođeni od 1997. do 2000. godine - deca kojoj sam se neoprezno pridružio, verujući da „svakako mogu ono što mogu oni“. U početku sam čak nosio rančeve dve najmlađe devojčice. Nisam ni slutio da ćemo i fotograf i ja za manje od sat vremena doživeti poniženje koje se pamti: „Čiko, dajte meni da vam nosim torbu“, prišla je Mirjana fotografu bolesno belog lica okupanog znojem. „Sad možete da se uspravite“, meni se obratio Darko. Možda sam i mogao, ali nisam smeo. Brdo uz koje smo se peli zaista je bilo strmo i bio sam gonjen panikom i željom da se što pre sklonim sa te strmoglavice. A deca su obigravala oko nas kao divokoze... NJima je sve to bilo obično. Rajko Matić, rođen 1997, Darko Matić (‘98), Marijana Ilić (‘99) i Mirjana Panić i Jelena Radojević, rođene 2000. godine, svakog dana iz Gornjih Košalja pešače ovim putem do škole, i nazad. Desetak kilometara tamo, i desetak onamo! Azbukovica, sa središtem u LJuboviji, brdsko-planinsko područje je u zapadnoj Srbiji, uz Drinu, naspram Srebrenice i Bratunca u Bosni. A škola u Gornjoj Trešnjici postoji od 1836. godine i najstarija je u Azbukovici. U bolja vremena, bivalo je u njoj i do četiristo, a sada, u svih osam razreda – 21 đak. I svi odnekud pešače, ali su Gornje Košlje, koje je jedan pesnik nazvao „krovom Azbukovice“, najdalje. Osam zaselaka košljanskih rasulo se po planini Bobiji, a u centru sela, na Košljanskom brdu, nalaze se Dom kulture i četvorogodišnja škola. Ovde ne samo što nema ambulante i crkve, nego nema čak ni prodavnice i kafane. Jedan put od Gornjih Košalja, nabijena zemlja preko brda, vodi ka Valjevu. Drugi, kanjonom Trešnjice, ka Drini i LJuboviji. Kanjon Trešnjice zaštićeno je područje, jer se u njemu, i još samo u dolini Uvca u celoj Srbiji, gnezde beloglavi supovi. Kad su meštani Košalja tražili put, kazali im da ne dolazi u obzir. Zbog supova, ništa ne sme da se gradi. Zato deca u školu idu kamenitom stazom između reke i neba. I uz, i niz, ono bezimeno brdo. Kad je zima, i put ka Valjevu zaveje sneg, teškog bolesnika stave u ćilim, pa polako, pridržavajući se za stabla, siđu do reke. Tu sa zaleđenog kamena na zaleđeni kamen... Drugog načina i puta iz Gornjih Košalja nema. A selo nije siromašno - meštani imaju sušare za voće i malinjake, sir i kajmak prodaju u Valjevu. Kuće lepe i većinom nove. Pitao sam zašto nisu zidali negde bliže svetu, u LJuboviji na primer. Otac Rajka Matića smeje se i kaže da jesu i tamo, on ima jednu kuću u Valjevu, jednu u LJuboviji, i tri u Košljama. „Ovde nam je imanje“, kaže. raskrsnice NJegov stariji sin, rođen ‘92, završio je srednju školu u Valjevu, i vratio se u Košlje. Sinovi nasleđuju imanja, a ženska deca se školuju u gradovima. Žive u internatima i u privatnim sobama u LJuboviji, Valjevu, Loznici, Beogradu... I tu ostaju. Ali, pre toga, treba završiti školu u Gornjoj Trešnjici. Časovi počinju u osam sati, a đaci iz Košalja ustaju u šest. Kažu da za sat i po mogu da siđu do škole. Doručkuju posle prvog časa, ono što ponesu od kuće... a ručaju kad se vrate, oko 4 sata. Devojčice iz mlađih razreda sačekaju da Darko i Rajko, sedmak i osmak, završe časove, pa se svi zapute u selo. „Najgora je kiša“, kaže Marijana. „Jednom smo videli petnaest zmija“, a ubili sedam. Ovo izgovara Jelena. A Mirjana se smeje: „Kad smo videli divlju svinju“, krili smo se iza drveta. Do kuća putuju dva, dva i po sata, kuće su im u različitim zaseocima, pa se u pola sedam nalaze na „raskrsnici“. Dok sam se, sa dušom u nosu, peo uz brdo, ta mi se raskrsnica nekako činila mestom gde će prestati sve moje muke. Tu se, mislio sam, ukrštaju putevi, a putevi su ravni. Ali ništa krhkije od nade: „raskrsnica“ je bila samo mesto gde kroz šumu Mirjana i Jelena odu na jednu stranu, a Ranko, Darko i Marijana na drugu. I nije ovo bio jedini terminološki nesporazum: vrtoglava strmina njima je samo „uzbrdo“. „A kako zovete ono gde smo se do sada peli?“, pitam. „To je ’popreko’“, kažu uglas, i ne smeju se. Jedan mi poznanik, došljak iz Beograda u LJuboviju, posle priča da je brzo naučio da „dok popušiš cigar duvana“ hoda, znači oko šest kilometara... Kad stignu kućama, i ručaju, svi oni idu za svojim poslom: cepaju ili unose drva, čiste štale... Uče pre televizijskih serija na Pinku, ili, uoči kontrolnih, ustanu ranije, u pet. I svi su odlični đaci! Dva puta nedeljno ostaju duže u školi - to se zove „sportske aktivnosti“. Sedimo na obali Trešnjice, jednom od dva njihova mesta za odmor, i oni pričaju da na sportskim aktivnostima igraju odbojku i fudbal. To je, valjda, po naređenju Ministarstva prosvete, i važi za sve škole u Srbiji - da se đacima ne krive leđa. Samo što se niko nije setio da decu iz Košalja Gornjih, koja posle „sportskih aktivnosti“ prepešače deset kilometara - toga oslobodi. A jednom nedeljno đaci najstarije škole u Azbukovici, svih 21 pešaci iz okolnih sela, imaju pretčas - ustaju pola sata ranije da bi stigli na veronauku. Valjda tako veroučitelju hrišćanskom, koji jamačno dolazi autom, više odgovara. I tu dolazimo do onog s početka teksta... Ministre, vladiko, pope, veroučitelju! Vratite ovoj deci tih pola sata sna! Ako ne možete da im ukinete taj čas, propovedajte im, učite ih usput! Neka veroučitelj jednom nedeljno ide s njima uz kanjon Trešnjice i predaje im nauku hrišćansku! Ćutanje U Beogradu sam, na toplom i suvom. Mislim na đake iz Gornjih Košalja, i na devojčicu iz jednog drugog sela u Azbukovici, o kojoj su mi tamo pričali. Učenica šestog razreda, bez majke, jednom je zamolila nastavnicu da je pusti posle prvog časa, da ode kući da posluži slavski doručak, i da se vrati na poslednji čas. Pet kilometara u jednom pravcu, i pet u drugom. Sedim u fotelji, u ruci premećem i kotrljam dva dinara... i ćutim.