NJegova svekrva

Većina evropskih jezika upotrebljava različite glagole za smrt ljudi i za smrt životinja, ali ne i engleski: u njemu se i jedno i drugo kaže die. Biće da je u tome stvar. I između žena i muškaraca, kad je reč o rodbinskim odnosima, naš jezik često pravi razlike kojih nema u zapadnim jezicima. O tome piše prof. LJubomirka Krkljuš iz Novog Sada. Da i ne spominjemo one razne „oženjene žene“ i „neoženjene devojke“ s kojima jezikoslovci ratuju od vremena Petra Kočića pa do danas, ali u prevodu jednog filma devojka raz­govara telefonom s malom sestrom svoga verenika, pa ushićeno uzvikne: „A, moja svastika!“ Htela je, valjda, da kaže zaova... DŽejmi Oliver, čuveni kuvar, pažljivo sprema ručak, jer će mu doći u goste svekrva. („Neverovatno je“, primećuje profesorka, „da prevodilac ne zna ono što svi ljubitelji viceva znaju: da muškarci nemaju svekrve, nego, avaj, tašte!“) Englesko uncle gotovo uvek se prevodi kao ujak, pa i tamo gde se po prezimenu vidi da nije ujak nego stric (a može biti i teča). Izuzetak je bila jedna emisija o rimskoj istoriji, gde je Plinije Stariji označen kao stric Plinija Mlađeg – a upravo je tu trebalo reći ujak: Mlađi, koga je Stariji usvojio, bio je sin njegove sestre. „Gde baš njega da nađe!“ vajka se profesorka Krkljuš.