Od žvaka do kadilaka

Pogrebni „kadilak” koji je telo DŽona Kenedija odvezao od dalaske bolnice do predsedničkog aviona trenutno je posed aukcijske kuće „Beret – DŽekson” iz Skotsdejla u Arizoni. Već 15. januara, međutim, može biti vlasništvo svakog ko u džepu nađe nešto više od 1,5 miliona dolara i nadvlada očekivanu žestoku konkurenciju. Prošle godine bilo je moguće pazariti i znatno povoljniju uspomenu na jednog od najvoljenijih američkih pokojnika. Ambulantna kola koja su vozila treću etapu posmrtnog Kenedijevog puta – od predsedničkog aviona do autopsije u Pomorskoj bolnici u Betezdi – prodata su tada za tričavih 120.000 dolara. Cenu je oborila sumnja u njihovu autentičnost. Ako srećni vlasnik u posedu objedini ova dva istorijska četvorotočkaša, ostaće mu samo da kupi i odgovarajući kovčeg – od 500 godina starog afričkog mahagonija – i moći će da se igra mrtvog predsednika. đubre Brojni Amerikanci danas će reći da njihovu mladež manje interesuje delo DŽona Kenedija nego dela Britni Spirs. No, ako mladost Amerike već nije nasledila ideale “kenedijevaca”, svakako je sledovala želju da zgrabi komad života svojih idola. Žvaku koju je Britni Spirs ispljunula ispred londonskog hotela „Sanderson” neko je spretno pokupio, a neko drugi srećno kupio za 263 dolara, nadmašivši rivale na internet-aukciji. Pošto je sendvič, složićete se, hranljiviji od žvake, i Britnin dopola pojedeni sendvič sa salatom morao je da bude skuplji od londonskog ulova. Internet-kazino „Golden palas” dočepao ga se za 500 dolara. A kako je ljudski život vredniji od sendviča, ili nam bar tako piše u zakonima, Britnin upotrebljeni test trudnoće postao je kruna njenih otpadaka. U đubretu Britni Spirs pronašli su ga kanadski novinari, a momci iz „Golden palasa” isplatili su im 5.000 dolara. opčinjenost Poređenje DŽona Kenedija i Britni Spirs jeste neumesno, jer Britni nikada nije flambirala Vijetnam napalmom, ali pogrebni „kadilak” i žvaka dve su stranice iste knjige bizarnosti. Tržište otpadaka i ostataka slavnih možda nije veliki deo svetske ekonomije, ali može biti „zlatna žila” svakome zainteresovanom za masovnu opsednutost “besmrtnicima”. Ova opčinjenost naravno nije savremeni fenomen. Istorija muzike beleži da su se u 19. veku obožavaoci genijalnog mađarskog kompozitora i pijaniste Franca Lista mlatili kako bi se domogli njegovih maramica i rukavica. Gospođe su listom pokušavale da nabave pramen Listove kose, a pokidane žice njegovog klavira služile su im kao narukvice. Anegdota kaže da jednoj dvorskoj dami nije bilo ispod časti da iz kanalizacije izvadi opušak kompozitorove cigarete, koji je potom smestila u medaljon i ponosno ga nosila ne obazirući se na vonj koji se osećao. Pa ipak, moderna tehnologija i masovna kultura ovakvim su pomamama dale nove dimenzije. Mada je ovo poređenje uistinu svetogrdno, Franc List je bio ljubav samo centralnoj i zapadnoj Evropi, a Britni Spirs poklonike ima „od Tokija do Milvokija”. Avioni, kamere, internet i druge civilizacijske dike omogućile su fanovima savremenih zvezda da prate svaki javni i poneki privatni korak svojih ljubimaca, i tako maštaju da su im bliski. Kada fan ideju bliskosti počne ozbiljno da shvata, dobijamo erotomana. Upravo su erotomani, ako imaju sreću da žive razumno blizu svojih bogova, prva kategorija lovaca na predmete slavnih. nakit Erotomani su najniža klasa tragača za slavnim otpacima. To su mladići i devojke, muškarci i žene koji Madoninu kantu za đubre posmatraju onako kako većina posmatra sefove švajcarskih banaka. Za razliku od normalnih ljudi, koji po kontejnerima kopaju jer nemaju šta da jedu, erotomani u njima traže prazne kesice čipsa, upotrebljene tampone i, ako im je srećan dan, istrošene četkice za zube. Holivudske i MTV zvezde ne bi trebalo da laskaju sebi da su zaista slavne ako nisu imale bar jednog „erotofana” koji im je ispraznio kantu za smeće. Ako su erotomani na dnu hijerarhijske lestvice, njena su elita lovci na dragocenosti slavnih. Oni bi svakako bili veoma uvređeni svrstavanjem u istu rečenicu sa erotomanima jer čovek koji je bisernu ogrlicu Elizabete Tejlor platio 11.842.500 dolara svakako može biti običan biznismen, opsednut profitom a ne zvezdama. On kupuje predmete koji imaju samostalnu ekonomsku vrednost, nezavisno od toga čije su telo krasili, i njega uopšte ne mora zanimati Liz Tejlor, već samo biseri. Svejedno, treba znati da je „Forbs” ponašanje kupaca na aukciji Elizabetinih dragih kamenčića, održanoj pre dve nedelje u NJujorku, nazvao„ludački impulsivnim” i dodao da su raspomamljeni poslovnjaci svaku basnoslovnu sitnicu – i dijademe i broševe i narukvice i prstenje - platili trostruko ili četvorostruko skuplje nego što se očekivalo. Jedina ozbiljna razlika između njih i tragača-erotomana bila je, čini se, ta što svoje svete gralove nisu vadili iz kontejnera, već iz elegantnih kutija. „Srednja klasa” tragača za otpacima i ostacima zvezda daleko je finansijski boljestojeća od prave sitne buržoazije. Obično im je moguće da izdvoje neku desetinu hiljada dolara za željeni memento. No, u svetu lovaca oni jesu srednja klasa i, sasvim prikladno, njihova su zasluga najradikalnije ideje ovog otkačenog tržišta. “Mesara slavnih” je najupečatljiviji primer. Tržište delova tela velikana istorije neprestano je otvoreno i mnogi se nikogović već dokopao zemnih ostataka nekog velikog umetnika, naučnika ili državnika. Pramen Napoleonove kose ove godine aukcijski je prodat na Novom Zelandu za 8.600 funti, a pozivi „pljačkaša grobova” stizali su sa svih tačaka planete, od SAD do Hongkonga. Če Gevari je ovo bizarno tržište omogućilo zakasnelu osvetu imperijalizmu – njegov pramen kose nepoznati kolekcionar vrednovao je prošle godine u Dalasu desetak puta skupljim od Napoleonovog čuperka – platio ga je 100.000 dolara. Još teži udarac časti legendarnog Korzikanca nanela je činjenica da je doktor DŽon Kingsli Latimer, urolog sa univerziteta Kolumbija, njegov penis 1977. godine kupio za smrtno uvredljivih 10.000 dolara. Bivšeg imperatora možda može utešiti to što je Latimerov sin nedavno odbio ponudu od 100.000 za njegov muški ponos, kao i činjenica da Ajnštajnove očne jabučice i dalje čekaju kupca. Oftalmolog kralja fizike, danas pokojni Amerikanac Henri Abrams, pokušao je da ih proda tokom devedesetih, ali nije uspeo i danas su pohranjene u jednom njujorškom sefu. U poređenju sa ovim kasapskim kupovinama, prošlogodišnja aukcija Čerčilovih lažnih zuba, koji su kupcu iz džepa izbili 15.200 funti, deluje kao sasvim obični pazar, ali pitanje „zašto bi neko, dođavola, želeo tuđu protezu u svojoj kući” ostaje. Razumnom se čini pretpostavka da je reč o želji da se oseti nadmoć nad moćnima. Čovek dubokih džepova a plitkih ljudskih kapaciteta može se tešiti time da je, eto, i od Napoleona ostao samo čuperak, a i on je u njegovom posedu. Petnaest godina nad kantama Na marginama priče o ljudima koje više interesuje 4,6 miliona dolara vredna haljina Merilin Monro od neprocenjivih lepota što su se ispod nje krile svakako ima mesta i za dvojicu francuskih fotografa, Bruna Murona i Paskala Rostena. Ovaj ekscentrični duet 15 godina je skupljao smeće poznatih, u rasponu od Brižit Bardo do Ronalda Regana. U smetlarskom poduhvatu nije ih, međutim, vodila opsesija, već želja da đubre slavnih umetnički i sociološki obrade. Dokazali su da i Madona pije gazirana pića, šta god to značilo.