Kandidat za izolovano ostrvo

Odlučno koračajući ka Briselu, Srbija je na kraju 2011, preko Jarinja i Brnjaka, stigla do – Jalte. Odnosno, do teorije prema kojoj će linija podele Balkana biti ona koja je delila Otomansku imperiju i Austrougarsko carstvo, zahvaljujući dogovoru Vinstona Čerčila, Josifa Visarionoviča Staljina i Frenklina Ruzvelta. Ovog poslednjeg je, doduše, Ivica Dačić, koji je lansirao teoriju, nekako uspeo da zaboravi. Spektakularno decembarsko geopolitičko otkriće važnog člana Vlade koja i dalje zvanično istrajava na propaloj politici „i Evropa i Kosovo“, nije zasnovano na pouzdanim informacijama, već na odluci Saveta EU o nedodeljivanju statusa kandidata Srbiji, obelodanjenoj 9. decembra. Osim Dačićevog podsećanja na granice Otomanske imperije, pojavila se i verzija prema kojoj je Srbija dobila status kandidata za – izolovano ostrvo. A ne tako davno, na početku 2011, slika je bila sasvim drugačija: 19. januara Evropski parlament je ratifikovao SSP, a potom su to učinile 23 od 27 članica EU. Uz dosta prenemaganja, odlaganja i pokušaja foliranja, naročito u oblasti pravosuđa, izbornog zakonodavstva (blanko ostavke) i restitucije završavani su reformski domaći zadaci. Uložen je i trud u oblasti odeljka evropske agende pod nazivom „regionalna saradnja“: početkom marta u Briselu su počeli pregovori Borka Stefanovića i Edite Tahiri, pod nadzorom britanskog diplomate Roberta Kupera i zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Tomasa Kantrimena. Neki dogovori su postignuti, a pre primene u praksi postali su predmet osporavanja. PODELE Verziju prema kojoj smo bili dobri, ali nas „nije volela učiteljica“, potkrepljuje činjenica da je, sredinom godine, ispunjen uslov za koji se mislilo da je najteži: 26. maja uhapšen je Ratko Mladić, a 20. jula i poslednji haški optuženik – Goran Hadžić. Nije, pri tom, bilo značajnih nemira, ali ni informacija o tome kako su i uz čiju pomoć dvojica begunaca uspeli da izbegnu sve one potere o kojima smo, naročito uoči dolazaka haških predstavnika, iscrpno izveštavani. Umesto širom otvorenih evropskih vrata odmah su, najpre od predstavnika domaćih vlasti, stigle najave postavljanja „novog, kosovskog uslova“, a onda je cela evrointegracijska konstrukcija počela da se urušava. I to zahvaljujući julskoj akciji specijalnih jedinica kosovske policije Rosu na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak. Povratak na stare teme i traume bio je neminovan, samo su se pouke o ishodu „balvan politike“ negde izgubile. Dobili smo i još imamo vesti o barikadama, žrtvama, tenzijama, političkim manipulacijama i politički podobnim kriminalcima. Nije bilo nevinih: počev od Zapada, odakle je, prema brojnim tumačenjima, Tači dobio zeleno svetlo za akciju, preko beogradskih vlasti koje su najpre podržavale srpske barikade da bi, uz pomoć Brisela, došle do zaključka o potrebi da se od njih odustane, pa sve do srpske opozicije koja je pronašla idealan način za demonstriranje sopstvenog „patriotizma“. NEPRIJATELJI I kao da sve to nije bilo dovoljno, dobili smo i podelu na Srbe južno i severno od Ibra – tačno u skladu sa idejom o podeli Kosova koja je tokom proleća naglo vaskrsla u medijima. Imamo i novog glavnog neprijatelja: Angelu Merkel. Nemačka kancelarka najpre je, tokom posete Beogradu krajem avgusta, izazvala konsternaciju srpskih domaćina kada je i zvanično obelodanila da će kosovski uslov biti na dnevnom redu pre odluke o kandidaturi Srbije za članstvo u EU. Mada postoje indicije da su beogradski zvaničnici sve to i ranije znali, prava drama nastala je kada je kancelarka precizirala da se pod „kosovskim uslovom“ podrazumevaju ukidanje „paralelnih institucija“ na severu Kosova i ostvarivanje rezultata u dijalogu Beograda i Prištine, šta god to tačno značilo. Tu „presudu“ potvrdila je i tokom nikoljdanske posete Prištini, a dodatna objašnjenja dva dana kasnije u Beograd je doneo njen prvi savetnik, Kristof Hojzgen. Istraživači su ustanovili da je nakon posete Angele Merkel opao procenat zagovornika evrointegracija u Srbiji (po prvi put, ispod 50 odsto). Ali je nastavila je da cveta ljubav prema Rusiji. Vladimir Putin uverio se u pozitivne emocije većine stanovništva tokom posete Beogradu 23. marta. Ne samo da rigorozne mere obezbeđenja toga dana nisu nervirale Beograđane, i da su mu domaćini uz crveni tepih u znak dobrodošlice na aerodromu postavili i pirotski ćilim, iako je poseta bila radna i kratkotrajna, već je od patrijarha Irineja dobio Orden Svetog Save Prvog stepena. Rusofiliju nije uspeo da pomuti ni ambasador Aleksandar Konuzin svojim neumerenim nastupima: možda i naprotiv. NAPADI Nisu zanemareni ni preostali stubovi srpske diplomatije. Preko Vikiliksa smo obavešteni o manje-više udvoričkom ponašanju srpskih političara prema Vašingtonu, a o Kini se, prvenstveno, brinuo ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Posle oktobarske posete toj dalekoj zemlji, Jeremić je najavio nova spektakularna ulaganja tamošnjih privrednika u ovdašnje projekte. Prijatelja nikad dosta, pa je u Beogradu početkom septembra održan Samit nesvrstanih, koji je, između ostalog, potvrdio javnu tajnu o postojanju pukotine u DS. I tada je, kao i u slučaju prošlogodišnjeg neodlaska na dodelu Nobelove nagrade, na Jeremićevu adresu, između ostalih, stigla kritika Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta DS. Priča se nastavila ali i produbila na sednici Glavnog odbora, odmah posle briselskog debakla s kandidaturom. Vest da je, uz Mićunovića, o Jeremiću otvoreno kritički govorio i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas protumačena je kao Đilasov napad na Borisa Tadića. Nema, uostalom, logičnijeg nastavka sveopšteg odmeravanja političkih snaga koje je trajalo cele godine. Imali smo: februarsku smenu Mlađana Dinkića sa mesta ministra ekonomije i regionalnog razvoja i martovsku rekonstrukciju kabineta Mirka Cvetkovića u kome su ipak ostali članovi Dinkićeve stranke. Pa onda neuspešni pokušaj Tomislava Nikolića da štrajkom glađu i žeđu isposluje prevremene izbore. Pokušaj održavanja gej-parade mnogima je dobrodošao za pozicioniranje pred biračkom ciljnom grupom. Formiran je Preokret, pokret koji je na ideji promene prvenstveno kosovske politike, u isti front svrstao Vuka Draškovića i Čedomira Jovanovića. I sve to uz začin koji je cele godine obilato dodavao muftija sandžački Muamer Zukorlić, dobacivši na samom kraju 2011. i do ideje o stolici u UN za Bošnjake. Zanimljivo je, međutim, da tako bombastična najava nije izazvala reakcije ni približne onim koje su pratile neke njegove ranije istupe. Da su, za protresanje umorne Srbije potrebni sve jači impulsi, postalo je jasno svim političkim akterima. U predizbornim mesecima koji dolaze, zato, moguća je prava eksplozija političke kreativnosti. Cenu kolateralne štete zbrajaćemo u decembru 2012. Terorizam Posle svega što se desilo u godini odličnoj za zaborav, nije čudo da uznemirenje ne izaziva čak ni najava ministra policije kakva se nije mogla čuti ni tokom ratnih devedesetih. Tokom predstojećih praznika, najavio je Dačić, policija će povećati mere bezbednosti objekata koji bi mogli biti meta terorističkih napada, jer su takva upozorenja dobijena od američkih partnera. Na udaru bi, za sada, mogle biti strane ambasade.