Nada u bolje doba

Na kapijama i uz zidine oko manastira na Kosovu strana vojska, pripadnici Kfora. Devič čuvaju Marokanci... daleko od svojih kuća gde cveta limun žut, a Dečane Italijani, sitni i veseli, kraj borbenog vozila iz kojeg štrče crne cevi. I svuda kolutovi bodljikave žice. Jesu li „srpski manastiri zarobljeni“, ili je „sreća što je vojska tamo“, stvar je udaljenosti tačke gledišta od predmeta diskusije. „Ne možemo to prećutati: uslovi stvarno nisu normalni... Kad vidite vojnike okolo, kad vidite njihove kontrolne punktove svuda, jasno vam je da situacija nije normalna... Mi smo najčešće napadani manastir na Kosovu. Godine 2000. imali smo dva minobacačka napada, 2004. još jedan... i 2007. na nas su ispalili zolju. To je razlog zašto su vojnici ovde i zašto međunarodna zajednica poklanja pažnja manastiru“, kaže arhimandrit Sava, iguman dečanski. Pun blagorodnosti Bogu za sva dela koja mu je dao, srpski kralj Stefan Dečanski, sin Milutinov i otac Dušanov, 1327. započeo je u zapadnom delu Metohije gradnju svoje zadužbine. Iguman dečanski Grigorije Camblak beleži: „Prvo okolo podiže grad, dovoljno dug i širok, utvrđen čestim kulama... A načini veliku trpezariju, po zdanju najveću... pa načini igumaniju, neko čudesno delo dostojno povesti, i sve sazdavši po redu i lepoti, pokriva olovom. A pored svega ovoga on dobrolepi (Dečanski) podiže i bogolepi hram.“ Camblak, koga je put docnije odveo u Rusiju, da se tamo pročuje kao veliki propovednik, opisuje dečanski hram Hrista Pantokratora, Svedržitelja, završen 1335. godine: „Spolja sastavljen je mnogočudno, od ustrugana mramora crvenog i ujedno belog, a kamenje jedno sa drugim sačlanjeno je divno i najumetničkije... tako da se velika blagodet sije onima koji gledaju, i uvek lepota kamena i veličina hrama daju mu najveću krasotu, pošto je savršeno izvajan na dostojnolepnost onima koji su ga učinili“. U crkvi su i danas mošti Stefanove, srpskog vladara „od oca oslepljenog od sina udavljenog“. Iskušenici Dečani, sa svojim neuobičajenim merama - 36 metara dužine, 30 visine - kojima duguju ono „Visoki“ u imenu, najveći su i najbolje očuvani srednjovekovni srpski manastir. Manastirske zgrade stradale se u vreme turske okupacije, ali je crkva sa svojim vrednim freskama iz 14. veka kroz vekove ostala potpuno sačuvana. Danas dečansko bratstvo broji 24 mlada monaha, koji se bave duborezom, ikonografijom, izdavaštvom, misionarskim i humanitarnim radom. „Sada, na Svetog kralja Stefana Dečanskog, 24. novembra, zamonašeni su brat Vladimir i brat Radenko, koji su u manastir došli pre jedno dve i po godine. Zovu se otac Julijan i otac Prokopije. Imamo još tri iskušenika, i oni će se zamonašiti sledeće godine“, kaže iguman Sava. Monaštvo se u manastirima, objašnjava, obnavlja u talasima. Kad su sadašnji vladika raško-prizrenski Teodosije i on došli u Dečane 1992. godine, zatekli su stare monahe, a tadašnji iguman Justin se, kaže, brinuo kako će manastir nastaviti život. Vladika Otac Sava skromno kaže da se „javila ideja koju su otac Justin i tadašnji vladika Artemije podržali“, da se manastir obnovi mladim monasima. Tada je Teodosije postao iguman, a petorica monaha su došla iz Crne Reke, a zatečeni stari monasi razišli su se po drugim manastirima. „Tako je krenulo novo dečansko bratstvo“, kaže. Od tada u Dečanima nema starih monaha, još jedino u Pećkoj patrijaršiji i Gračanici ima nekoliko monahinja iz vremena kad je patrijarh Pavle bio vladika raško-prizrenski... Monaški život pre svega čine bogosluženja. Bude se oko četiri, pola pet, da bi stigli na prvu dnevnu službu u pet sati, koja traje do osam. „Kod monaha prvo stradaju noge i leđa“, rekao mi je jednom jedan kaluđer, jer se tokom svih bogosluženja stoji. U 8 i 30 je „ručak“, prvi od dva obroka, koji se sastoji od jaja, sira, ajvara... a onda monasi odlaze na „poslušanje“ - dnevne obaveze u radionicama za ikonopisanje, duborez, u kuhinji, na poljoprivrednom gazdinstvu... Dečanski manastir ima kompjuterizovanu mlekaru, tridesetak krava, 150 ovaca, desetine koza, kokoške... Jedino nema svinje, jer monasi ne jedu meso, pa čuvaju stoku samo zbog mleka. Kaluđer koji mi ovo pokazuje smeje se i kaže da oni ekonomski deo manastira zovu „Danilovgrad“, pošto je za gazdinstvo zadužen otac Danilo, inače diplomirani poljoprivredni inženjer. U 14 i 30 je kratko bogosluženje, a u tri popodne „večera“, posle koje nastavljaju sa poslušanjem do 18, kada počinje večernja služba. Ona traje do pola osam, i posle nje monasi mogu da čitaju ili se bave nekim svojim poslom, da pojedu voće ili popiju čaj... do 21 sat, kad se povlače u svoje kelije. „Naša najvažnija uloga je da ovde svedočimo našu veru u Hrista i da, istovremeno, svedočimo našu narodnu i duhovnu tradiciju koju ovde čuvamo vekovima, jer Dečani su veoma važan svedok vekovnog srpskog istorijskog, kulturnog i nadasve duhovnog prisustva na ovim prostorima. Opet, uloga nam je i da pomognemo narodu kome ove svetinje predstavljaju veliko utočište i snagu, da opstane i preživi ovde do, ako Bog da, nekih boljih istorijskih okolnosti...“, kaže iguman Sava. Ističe da Pećku patrijaršiju čuvaju slovenačke jedinice KFOR-a, da su srdačni, i da je sestrinstvo veoma zadovoljno načinom na koji oni obavljaju zadatak, a da su sa Italijanima, koji su u Dečanima od 1999. godine, uspostavljene posebne veze, koje traju i kad im se završi služba na Kosovu. Italijani i u svojoj zemlji, kaže, „ostaju naši prijatelji, bogzna kako se trude, pokreću inicijative za nabavku pomoći narodu, svedoče tamo o našim manastirima... a trojica vojnika koja su čuvala manastir primila su pravoslavlje“. Do sredine ove godine monasi su iz Dečana izlazili i preko Kosova do Srbije putovali pod vojnom pratnjom, a svaki izlazak morao je da bude najavljen dva dana ranije. U Srbiji su i kupovine obavljane. Svetinja Poslednjih meseci, monasi izlaze i sami, putuju automobilima kosovskih registracija. Ali stanovnici Dečana i dalje su im, u najmanju ruku, nenaklonjeni. „Od 1999. godine ja nisam ušao u prodavnicu u Dečanima“, kaže iguman Sava. Zvanična komunikacija sa kosovskim vlastima odvija se preko međunarodnih institucija, ali ne može se, kaže iguman, ignorisati realnost. Predsednik dečanske opštine nekoliko je puta obilazio manastir i tu popio kafu, a bratstvo vodu i struju dobija „spolja“. Računi za struju su, kažu, veliki jer puno troše, ali je bar snabdevanje pouzdano i kvalitetno. EU je imenovala šefa grčke kancelarije u Prištini Moshopulosa za svog specijalnog savetnika za srpsku kulturnu baštinu, a na području manastira, koji je inače pod zaštitom Uneska, ne smeju se preduzimati nikakvi radovi bez dozvole bratstva. „Trudimo se da pokažemo, ne koristeći se politikom, da je ova svetinja srpski pravoslavni manastir koji ima svoji istoriju i svoj identitet, ali i da je značajna za sve ljude koji ovde žive, i mi to ne možemo da negiramo. Ranije su ovde dosta dolazili i Albanci, i Romi, i Albanci katolici, i mi smatramo da hrišćanska svetinja pre svega treba da zbližava ljude“, kaže otac Sava. I dodaje: „Jesmo u stradanju, jeste raspeće koje je u toku i koje traje vekovima, ali s druge strane, mi kao hrišćani gledamo put kroz svetlost vaskrsenja. Jer posle raspeća, dolazi vaskrsenje...“ Sajber monah Iguman Sava poznat je jer je godinama kao monah preko interneta domaću i svetsku javnost objektivno izveštavao o zbivanjima na Kosovu. Monasi sada održavaju svoj sajt, a jedna od razvijenijih delatnosti u manastiru je izdavaštvo, kako klasično, tako i elektronsko.