Satanski je pitati

Četiri tradicionalna jahača apokalipse – Osvajač, Ratnik, Glad i Smrt – i nakon hiljada godina civilizacije galopiraju Zemljom dobro raspoloženi, ali ih u medijima neretko sa sedla zbace neki drugi konjanici. Svako novinsko pero će kad-tad biti na iskušenju da neki kvartet saboraca nazove „četvoricom jahača“, a isto je ime svojevremeno sebi u šali nadenula vodeća četvorka Novog ateizma – evolucioni biolog Ričard Dokins, novinar Kristofer Hičens, filozof Danijel Denet, neuronaučnik Sem Heris. Ovaj angloamerički četverac, odnedavno oslabljen smrću Hičensa, godinama se zalaže za aktivne mere protiv religije, to jest za kritiku racionalnim argumentima gde god se njen uticaj oseti. Dokins u prvom, Hičens u drugom redu, dobro su poznati i domaćoj publici. Na srpski je prevedena i jedna knjiga Sema Herisa, dok Denet još nema srpsku inkarnaciju. Šteta, jer je ovaj filozof neobična zverka, što je odlično ilustrovao delom Razbijanje čini: religija kao prirodna pojava, objavljenim 2006. godine, ali danas verovatno još važnijim nego u trenutku kada je skliznulo sa štamparske prese. konjica Premda je ateizam za konzervativnu Ameriku sinonim za „nepatriotizam“, Denet u svojoj knjizi uzgredno, i neverovatno naivno, brani jedan od vrhunskih podviga američkog „patriotizma“ – invaziju Iraka. „Razmislite o trenutnoj situaciji u Iraku, gde bezbednosne snage treba da budu skele na kojima će se graditi funkcionalno društvo… To bi možda i uspelo od samog starta da su snage bile dovoljno velike i dovoljno obučene da ubede ljude bez paljbe.“ Na prvu loptu je zapanjujuće da jedan ugledni mislilac veruje da je američka konjica ugalopirala u Irak kako bi „gradila funkcionalno društvo“, a pogotovo da je to mogla učiniti „bez paljbe“. Na drugu loptu, u nešto slično verovao je i Hičens. Pa ipak, čak i sa tako ekscentričnim poimanjem sveta oko sebe, Denet je pišući o religiji i o politici saopštio neke istine čiji značaj daleko nadmašuje važnost verničko-ateističke makljaže. Za početak, Denet u Razbijanju čini zahteva da religija biva proučavana kao i svaka druga pojava u prirodi. trik „Religija je ljudski fenomen koji čine događaji, tela, predmeti, strukture, šabloni i slično, a sve se to pokorava zakonima fizike i biologije… Asuanska brana nije manje prirodna od dabrove brane i lepota nebodera nije manje prirodna od lepote zalaska sunca.“ Budući, dakle, da je čovek deo prirode, nastavlja Denet, takva su i sva dela njegove kulture i civilizacije, pa i religija. Denet kaže da ovime ne iznosi nikakvu tvrdnju o (ne)postojanju natprirodnog bića, već samo da su religijski rituali prirodni i shodno tome podložni racionalnom ispitivanju. No, ispitivač često završi u nevolji. „Kada bih osnivao nekakvu lažnu religiju, ne bih zaboravio da u nju uvrstim i ovaj dragulj: Ako iko o našoj religiji postavi pitanje ili da zamerku na koju nemamo odgovor, ta je osoba skoro sigurno Satana. U stvari, što ta osoba razumnije deluje, i što je voljnija da nas uplete u otvorenu i prijateljsku diskusiju, to je sigurnije da razgovaraš sa prerušenim đavolom. Okreni se! Ne slušaj! To je zamka! Posebno je simpatično to što je ovaj trik savršena ‘blanko karta’, toliko lišena sadržaja da ga bilo kakva sekta ili vera ili zavera može efikasno upotrebiti. Da li je neko izumeo ovu briljantnost, ili je to divlja kulturološka praksa koja se odomaćila tako što se kačila za svaku ideju koja se nadmetala?..“ Pitanje sa kraja ovog duhovitog Denetovog citata prelazi granice debata o religiji. Jer, ne dešava li se često da čovek koji o kapitalizmu ili državi ili parlamentarnoj demokratiji „postavi pitanje ili da zamerku na koju nema odgovora“ bude a priori proglašen staljinistom ili zlim anarhistom, dakle Satanom? Denet, drugim rečima, pišući o dogmama religija piše i o svima drugima i, između redova, ateiste upozorava da ne bi trebalo da se po definiciji smeju skučenosti vidika religioznih, jer su možda i njihovi umovi u lancima tabua. Sličan domašaj ima i Denetovo objašnjenje procesa koji religije svodi na samodovoljne rituale, u kojima ljuštura postaje važnija od bisera. „Evo dobro poznatog puta: Počinješ iskrenom željom da pomogneš drugima i uverenjem, osnovanim ili ne, da je tvoj esnaf ili klub ili crkva skup koji najbolje može služiti dobrobiti drugih. Ako su vremena naročito teška, tvoj uslovni stav ,radim ono što je dobro za esnaf zato što je to dobro za sve nas’ može biti zamenjen najuskogrudijom brigom za dobrobit samog esnafa, i za to ćeš imati dobar razlog: ako veruješ da je institucija koju zastupaš najbolja staza ka dobrobiti, sačuvati je za budućnost… mogao bi biti najracionalniji cilj koji možeš da definišeš. Odatle te mali korak deli od gubitka kompasa ili čak potpunog zaborava ‘više svrhe’ i slepog služenja interesima institucije, koja god njihova cena bila. Uslovna vernost tako može u praksi postati nerazlučiva od posvećenosti nečemu ,po sebi dobrom’. Još jedan kratki korak i posvećenost ovom parohijalnom vrhovnom dobru izvitoperiće se u sebični cilj… opstanka na čelu institucije (,Jer ko je bolji od mene da nas vodi do trijumfa?’)…“ moral Danijel Denet je zaboravio samo da esnafima, klubovima i crkvama doda i političke stranke. A o svim ovim skupinama, filozof ima još jedan, najvažniji zaključak – onaj o ljudskoj odgovornosti. „Problem su oni koji bespogovorno veruju u ispravnost moralnih učenja svoje religije: ako sami nisu savesno promislili da li njihovi pastori ili sveštenici ili rabini ili imami zaslužuju taj povereni autoritet, postupili su nemoralno… Običajno se pretpostavlja da je primerno usvojiti moralna učenja svoje religije bez pitanja, zato što su ona božja reč (koju uvek tumače specijalisti kojima smo poverili autoritet). Ja, nasuprot tome, tražim da niko ko tvrdi da određena tvrdnja moralnog ubeđenja nije podložna diskusiji, raspravi, pregovorima, samo zato što je božja reč, ili zato što Biblija tako tvrdi, ili zato što , u to svi muslimani (hindusi, siki…) veruju, a ja sam musliman (hindus, sik)’ ne bude shvatan ozbiljno, već kao neko ko beži od razgovora o moralu, nevoljno priznaje da njegovi pogledi nisu savesno promišljeni, i shodno tome ne zaslužuje da i dalje bude slušan.“ Nisu žrtvovali kozu Filozofije uma, nauke i biologije veštine su koje su omiljene Danijelu Denetu. Profesor je cenjenog Tafts univerziteta i savetnik Sekularne koalicije za Ameriku koja pokušava da religiju u SAD sabije u pristojne okvire. Rođen je 28. marta 1942. i sebe opisuje kao autodidakta. Pristojan je gospodin, o čemu svedoči i jedna bolnička anegdota. Dok se Denet 2006. oporavljao od operacije pokidane aorte, neki su mu prijatelji i rođaci rekli da su se za njega molili. Uzdržao se od toga da ih pita da li su se setili i da žrtvuju kozu.