Tonovi duhovnosti

Već dvadeset godina publika širom sveta uživa u brojnim koncertima duhovne muzike cenjene srpske umetnice Divne LJubojević i njenog hora Melodi. Ređaju se brojne pozitivne kritike dok Melodi i njihov dirigent osvajaju slušaoce po Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj i drugim zemljama. Uz brojna strana i domaća muzička izdanja svrstavaju se rame uz rame sa najvećim svetskim ansamblima ovog tipa. U duhovnom prostoru od osmog veka i vremena Vizantije, sve do dvadesetog veka ređaju se brojna programska ostvarenja, koja su se našla i na nosačima zvuka i na živim nastupima ovog renomiranog horskog ansambla. Fascinantni vokal solistkinje Divne LJubojević koja predvodi pojanje hora daje poseban pečat njihovim nastupima. Upravo minule godine, nizom koncerata obeležili su dvadeset godina rada i nastupa. Jubilej ste pre svega obeležili brojnim nastupima u inostranstvu? Nismo tako planirali. Već deset godina naša osnovna scena je koncertno inostranstvo. Tako se desilo da i obeležavanje ove jubilarne godine počnemo koncertima u inostranstvu. A ono što smo na domaćoj sceni planirali, to se i ostvarilo petog novembra na Kolarcu – koncert kojim smo zaokružili jubilarnu godinu. Vaša popularnost u svetu je fascinantna. S druge strane, nastupi na najznačajnijim evropskim festivalima i pred velikim državnicima našoj javnosti su malo poznati. Kako to objašnjavate? Tamo gde pevamo, tamo se i zna za nas. Znaju za nas i ovde ali ne preko reklame, već preko koncerata na kojima su ljudi bili, preko diskova koji se slušaju. Problem je što nema nekog postojanijeg ciklusa našeg pojavljivanja. To je verovatno posledica i manjkavost lošeg marketinga, kojim se i ne bavimo. Ne činimo dovoljno ni da javnost obavestimo šta radimo u inostranstvu. Mogu to smatrati nekom mojom manjkavošću. Postoje značajni festivali i manifestacije koji neguju duhovnu muziku u našoj zemlji. Da li vas pozivaju da nastupate i kakav vi imate odnos prema njima? Među prvim učesnicima, sve do 2005. godine, učestvovali smo na festivalu „Horovi među freskama“, koji je imao jedan fini zadatak da promoviše duhovnu muziku. Bili smo nekoliko puta i na Duhovnoj akademiji u Studenici, kao i nekoliko puta na međunarodnom festivalu koji se održavao u Novom Sadu. Onda su se nekako promenili uslovi festivala, kao što je, recimo, nametanje kotizacija. Organizacija i način postojanja festivala su razlozi zbog kojih više ne učestvujemo na njima. Možete li da date ocenu današnjeg horskog pevanja u Srbiji, da li je ono aktuelno? Već dvadeset godina ono je aktuelizovano. Izašlo je na razne načine iz okvira crkve, u kojoj je pre svega bilo zastupljeno. Recimo Mokranjac, kao domaći kompozitor, sa svojom popularnom liturgijom koju su izvodila mnogobrojna akademska društva. Zatim, popularni ruski kompozitori, poput Čajkovskog i Rahmanjinova. To i nije tako loše za početak izlaska na javnu scenu. Pre toga ova muzika je bila, da tako kažem, zaključana u tamnici muzike, rezervisane samo za crkve. Bilo je amplituda, ali je važno da je ta muzika izašla i na javnu scenu. Mislite li da je za to zaslužan samo entuzijazam pojedinaca, ili je bilo i organizovanog delovanja? Rekla bih da se taj entuzijazam toliko razvio, da liči na organizovano i osmišljeno delovanje. Veliki deo repertoara koji izvodite tokom crkvenog obreda, prenosite na koncertni podijum. Da li su vam podjednako bliski obredni i koncertni nastupi i da li pravite razliku? Svakako da između njih ima razlike, ali ne velike. Podjednako su mi bliski, mada je sve počelo ovim – obrednim. Kao dete sam išla u crkvu, tu sam prvi put i čula i naučila da pevam. Muzika je na taj način ušla u mene. Ovo što je koncertni deo bavljenja muzikom, bila je jedna normalna putanja kojom se dalje išlo. Nije to bio neki izbor o kojem sam ja unapred razmišljala. Eto, desilo se kao nešto najlepše moguće. Obe varijante postojanja muzike su misionarske, u svakom slučaju. I to je nešto što ih spaja. Ko ne doživi tu sinergiju oltara i hora, ne može ni da shvati nešto što je u velikoj meri neverovatno. S druge strane, ako se na koncertnom nastupu ponašate kao na obredu, vi ćete zaista delovati na publiku kao da je i ona u obredu. Veoma je važno da znate šta pevate, da vrlo dobro znate koji tekst izgovarate i da muzika koja ga prati sve apsolutno podržava. Da čak i slušaoci koji ne znaju jezik to dožive i tako shvate samu muziku. Na koncertu koji ste povodom dvadesetogodišnjice umetničkog rada održali početkom novembra u Velikoj dvorani Kolarca, u jednom delu programa ste nastupili sa orkestrom Škole za muzičke talente iz Ćuprije. Šta ste hteli tim gestom da poručite javnosti, s obzirom na to da ste mogli da birate s kim ćete raditi? Otkud saradnja sa gudačkim ansamblom? Za mene je to bilo sasvim prirodno. Hor koji vodim ima dvadesetogodišnji kontinuitet odrastanja. Srce hora, Studio za duhovnu muziku, čini desetak ljudi, koji su dvadeset godina zajedno, i to daje ovo što se čuje. Jer, osim muzike to su i međusobni odnosi koje ne mogu da naknade nedeljne probe. I ta deca su u nekom sličnom položaju. Oni od malih nogu, do završetka škole, žive u internatskom sistemu – svi zajedno žive i rade. To je neka posebna nit koja ih veže, što se i oseti. Rastu na poseban, skoro starinski način. Udaljeni su od mnogobrojnih svaštarija kojima su izložena druga deca i to se oseća u muzici. S druge strane, to su deca, bolje da kažem ljudi koji sviraju i koji vole muziku, ne razmišljajući o tome da će na taj način zaraditi novac za život. A to je vrlo važno. To je uslov da bi neko muzicirao, jer se radi o potpuno iskrenom pristupu muzici. Nijedan profesionalac ne može tako da odgovori na potrebne zahteve. Naravno, to su, pre svega, talentovana deca, koja apsolutno mogu da odgovore svim muzičkim izazovima. Zapažena je sve veća zainteresovanost mladog sveta za duhovnu muziku, koja, ipak, traži drugačiji pristup u odnosu na masovnu, popularnu muziku. Kako tumačite ovu pojavu? Radujem se tome i smatram da je to posledica ovog dvadesetogodišnjeg entuzijazma u negovanju duhovne muzike. I ljudi koji nisu u veri, kada uđu u crkvu i čuju hor, o njoj počnu da razmišljaju putem muzike. Veru prvo dožive, pa je onda saznaju. I preko hora znam mnoge ljude koji su se za veru zainteresovali preko muzike i kroz hor hteli da nastave svoju duhovnu nadgradnju. Našoj javnosti malo je poznato da ste nedavno imali zapaženu ulogu u prvoj hologramskoj operi „Telesio“, poznatog italijanskog umetnika Franka Batijata, u Teatru Rendeno, u Italiji. Prema kritičarima, svet je prisustvovao rađanju potpuno novog teatarskog žanra. Kako je uopšte došlo do ove saradnje? Kako ste doživeli ovaj programski iskorak? Pošto je moja „domaća“ scena napolju, pevala sam na jednom koncertu u Palermu. Batijato je to čuo i uputio mi poziv. Dakle, inicijativa je bila njegova. U aprilu ove godine je snimljena opera, u maju je bila premijera u Milanu. I ona je bila neobična. Bio je to jedinstven slučaj da učesnik može da prisustvuje premijeri kao posmatrač. To jeste nešto, samo po sebi, neverovatno. Batijato je poznati italijanski umetnik koji se, u stvari, bavio popularnom muzikom. I sam je napravio iskorak. Napisao je sjajnu operu i muzički joj ne možete ništa zameriti. A ako niste muzičar, jednostavno, doživite je. Da li postoji mogućnost da i naša publika vidi to ostvarenje? Nadam se da takva mogućnost postoji, jer opera se može naći na dostupnim nosačima zvuka. A nadam se, ako zainteresovanost postoji, da nije teško sve to dovesti i u Beograd. Svi smo mi hologrami Nastupima na koncertnim podijumima i na bogosluženjima, pokazali ste odnos prema muzičkoj baštini ujedno joj dajući svoj lični pečat. S druge strane, u godini jubileja učestvovali ste u jednom od najmodernijih ostvarenja današnjice – hologramskoj operi „Telesio“ . Kako to komentarišete? Ta ultramodernost je, na neki način, i veoma tradicionalna. Ja nemam problem sa tradicijom koja je uvek moderna, pa i sa takvim ultramodernim iskorakom koji je, ponovo kažem, i tradicionalan. Muzika je, pored modernosti, vrhunski profesionalna da apsolutno nisam videla nikakav iskorak u nešto što je strano. Iako nisam ljubitelj moderne muzike, sa ovom operom sam izgubila sve predrasude. Odlično sam se snašla upravo zahvaljujući sjajnoj muzici. Ja sam, pre svega, i muzičar, a ovo iskustvo je meni posebno obeležilo jubilej. Kako razumete misao kompozitora Franka Batijata „u osnovi, svi mi smo hologrami“? Shvatam to na hrišćanski način. Rekla bih da je hologram savršenija varijanta nas samih. Ona je pripremljena i u njoj je eliminisano sve ono što je dodato našim životima. Dakle, u nekom smislu, savršeno, baš onako kako nas je sam Bog stvorio. Ako smo pogrešili, pogrešili smo zbog slobode koju smo dobili. Eto, svi smo mi u početku hologrami.