Groznica kupovine

Kraj godine je vreme kada se američki potrošački duh pokazuje u punom sjaju. Počev od takozvanog crnog petka, kako je nazvan dan posle Dana zahvalnosti (poslednji četvrtak u novembru) kada počinju rasprodaje, pa do novogodišnje noći, kupovna groznica trese Ameriku. Protekle decenije otvaranje prodavnica je počelo da se pomera ka ponoći, da bi od prošle godine prve radnje otvorile svoja vrata već u ponoć. Redovi se, naravno, i dalje prave satima ranije. Taj običaj nije ugrozila ni ekonomska kriza, uprkos sumornim ekonomskim prognozama za 2012. Prosečan Amerikanac će, pokazala su istraživanja, za Božić potrošiti 50 dolara više nego za prošli. Računalo se da će na poklone otići 764 dolara, a 866 dolara trošilo se uoči dolaska 2008. godine. Već sledeće godine u proseku se trošilo samo 615 dolara. Procenjeno je da će za Božić u Americi biti prodato oko 21,6 miliona prirodnih jelki i 12, 9 miliona veštačkih. U proseku prirodna jelka košta 46, a veštačka 78 dolara. Smatra se da se svaki deseti kupac opredelio da za božićno drvo izdvoji više od 100 dolara. Ukupno je za kupovinu jelki bilo predviđeno da se potroši 984 miliona, a za kupovinu veštačkog drveta više od milijardu dolara. Ova godina, međutim, donela je neprijatno iznenađenje u obliku novog poreza. Ministarstvo poljoprivrede rešilo je da uvede taksu na božićno drvo, ne bi li se “ojačao položaj industrije božićnih jelki na tržištu”. Ideji da se pomogne proizvođačima prirodnih jelki, kojima konkurišu veštačke, često uvezene na crno, malo su se usprotivili republikanci, ali predlog je ipak ubrzo prihvaćen. Jelke su poskupele 15 centi po komadu. Nije se štedelo ni na ukrašavanju. Na primer, više od 70 odsto šoping-molova potrošiće najmanje 20.000 dolara na dekoracije, dok će 25 odsto potrošiti manje od 10.000 dolara. Histerija rasprodaja često popunjava crne hronike. Mogu se pročitati vesti o tučama kupaca koji su se otimali o mobilne telefone snižene sa 200 na 35 dolara, o ženi koja je upotrebila biber sprej da bi rasterala druge i došla do jednog rafa, intervencijama policije u razdvajanju kupaca... Istovremeno ispred tržnih centara mogu se videti i grupe koje protestuju protiv potrošačke groznice. „Okupirajmo Volstrit“ takođe poziva na racionalno trošenje, ali ove poruke u vreme božićnih rasprodaja teško stižu do građana. Pokret “Okupirajmo Božić“ poziv je da se kupuju domaći proizvodi kako bi se pomogla ekonomija. Nekoliko sajtova poziva ljude da se priključe akciji i pomognu i informacijama o tome gde se takvi proizvodi mogu naći. Izračunato je da ako bi svaki Amerikanac potrošio 64 dolara na robu proizvedenu u SAD, to bi bila dovoljno za otvaranje 200.000 radnih mesta. Ispostavilo se, međutim, da takve proizvode nije lako naći. Dok je 1960. godine devet od deset proizvoda kupljenih za praznike bilo napravljeno u Americi, danas je više od pola proizvedeno van nje. Mesto Santa Klaus (Deda Mraz) u Indijani našlo se i na Forbsovoj listi svetskih top destinacija za božićne praznike. Nudi vam se mogućnost da večerate sa Deda Mrazom, posetite muzej i, naravno, nakupujete poklone. Ime je registrovano 1852. godine, ali je privuklo veću pažnju tek 1914, kada je gradonačelnik DŽejms Martin uzeo na sebe da odgovara na pisma dece. Uskoro je navala postala tolika da je državna pošta predložila gradskim vlastima da promene ime. Oni to nisu učinili, naprotiv razvili su posao, postavši američki dom Deda Mraza. Danas svako pismo poslato Deda Mrazu pre 21. decembra dobija odgovor. „Svake godine, 31. decembra, ja sa društvom idem u banju“, reči su iz omiljenog filma “Ironija sudbine”, koji se više od 30 godina prikazuje svakog 31. decembra na gotovo svim ruskim televizijama. Ako bi se danas snimao film koji ima zadatak da opi­še atmosferu tog jednog dana, verovatno bi započeo rečenicom: “Svake godine, 31. decembra, jurim kao lud po prodavnicama da pokupujem poklone koje sam zaboravio (ili nisam stigao da kupim).” Tradicija novogodišnjeg darivanja nije bila poznata u Rusiji sve do carice Katarine Druge koja ju je “prenela” iz svoje domovine Pruske, ali se tako dobro “primila”, posebno poslednjih godina, da jurnjava za poklonima počinje već u novembru, a od polovine decembra po Moskvi, a i drugim gradovima, praktično se ne može ići od gužve. U prodavnicama, koje su radno vreme produžile do ponoći, ispred kabina za probanje odeće redovi su kao u Sovjetskom Savezu za kobasice. Na izlozima brojnih juvelirskih radnji obaveštenja o rasprodajama: kupiš tri dijamanta, četvrti dobiješ džabe. I u njima je toliko naroda kao da se i ona prva tri poklanjaju. Rasprodaje su svuda. U jednom od moskovskih tržnih centara pitali smo prodavce šta se najviše prodaje. “Sve, kolica su prepuna. Ranije je prosečna suma na računu bila od tri do pet hiljada rubalja (oko 100 evra) a sada je sto-dvesta hiljada (tri do pet hiljada evra)”. U korpama je obavezno nekoliko boca šampanjca. Potrošačku groznicu podgrevaju i brojni novogodišnji vašari. Samo u Moskvi ih je 99, na kojima se može kupiti sve što se poželi. Štandovi u obliku ruskog „teremka“, kućice na kokošjim nogama, iz bajki, oslikane živopisnim bojama, ne mogu da ne privuku pažnju. Tim pre što gotovo svaki vašar ima binu na kojoj folklorne grupe bez prestanka izvode svoj program, a često im se u pevanju i igranju pridružuju i posetioci. Prehrambene prodavnice rade 24 sata, a narod kupuje, kupuje... iznenađenje Da nije interneta, redovi bi se stvarali i pred agencijama za iznajmljivanje svega i svačega – od kočija koje će vas sa upregnutim jelenima provozati po zaleđenim stazama brojnih parkova, do nosača, na primer, kutije sa leptirovima koji će se razleteti po stanu u trenutku kad kremaljski sat počne da otkucava ponoć. Posebno je popularno naručivanje Deda Mraza i njegove pratilje - unuke Sneguročke, plavokose lepotice sa pletenicama i tradicionalnim „kokošnikom“ (ukrasom na glavi), koji će deci doneti poklone i ispričati im bajku pred ponoć. Glumci iz ozbiljnih pozorišta, za još ozbiljniji honorar, idu po kućama i, odeveni u odeću junaka iz bajki, sviraju, pevaju, izvode akrobatske ili mađioničarske veštine. Oni koji vole iznenađenja pozivaju u goste istorijske ličnosti, pa u novogodišnju ponoć neki ispijaju šampanjac sa Lenjinom, a neki i sa Putinom. Naravno, reč je o glumcima koji su odlično našminkani i veoma su dobro uvežbali njihove pokrete i govor. To zadovoljstvo košta više hiljada evra. I dok Evropa i Amerika stežu kaiš, Rusi se, prema podacima istraživačkih kompanija, spremaju da ove godine potroše 11 posto novca više nego prošle, što će reći da svaki čovek na poklone potroši prosečno oko 500 evra. Jelka umesto badnjaka Proslava Božića u Rusiji nije tako pompezna kao na Zapadu. Iako nemaju ni badnjak ni položajnika, Rusi su sačuvali tradiciju i puno običaja i simbola. Za Božić gotovo svaka kuća ima venčić, zvončiće (neophodne za isterivanje zlog duha) i sveće (uz njihovu pomoć se izgone sile tame i hladnoće). Na Badnji dan se najstrože posti. Hramovi su okićenim jelkama. Večernje bogosluženje počinje u 18 sati i tek kad se ono završi, seda se za bogato postavljen sto i jede sa zahvalnošću Hristu. Država posvećuje mnogo pažnje verskim praznicima. Crkve su pune, a televizija prenosi glavnu službu iz Hrama Hrista Spasitelja, kojoj obično prisustvuju predsednik, premijer i ministri.