Arhiva

Tren pre kristalizacije

M. Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Tren pre kristalizacije
Radnja ove fragmentarne proze odvija se u „dva“ paralelna toka koja stoje u istoj ravni. Poznati pisac kreće na jedno obično književno veče. No, čim počnemo da pratimo šta mu se događa te vruće i zagušljive noći, narator dodatno zaoštrava stvari. Dok čeka omlet u kafiću (večeraće jer je pre vremena stigao na promociju), zagleda se u konobaričine noge (pune i lijepe) i počne da zamišlja. Konobarica (lagana asimetrija u korist lijevog bedra čini mu se posebno uzbudljivom), kao i neznanci za drugim stolovima, postaju njegovi mogući junaci. Od tog trenutka pažljivo posmatra ljude oko sebe i detaljno ih opisuje. Tim postupkom ih udvostručava. Oni više nisu samo epizodisti, nego i junaci priča koje konstruiše u svojoj glavi. Smišlja im imena, ovlaš slika karaktere i skicira njihove sudbine. Kako radnja odmiče, potencijalni likovi postaju sve utemeljeniji u ravni priče. Tako se od obrisa stiže do rečenice koju pokuša da izgovori – kako su svi oni u ovoj priči zapravo pisac sam, kako se sve događa u njegovim mislima, njemu, i samo njemu. Glavna junakinja uzalud pokušava da protivreči: „Ali pogledaj, kaže ona. Pogledaj, ovdje imaš ogrebotinu, oveću? Čak ti je pomalo i tekla krv?“ Između skica i mogućih storija o ujaku Osiji (zaboravio ga u apoteci, usred skupštine prilepio zvonku pljusku članu parlamenta Šmuelu Mikunisu) – roman Amosa Oza kao da neprekidno slika tren pre epifanije, pre konačne kristalizacije umetnikove vizije. Izvesni osećaj praznine, vezan najpre za likove, mogao bi imati veze sa jednim pismom Gistava Flobera. Objašnjavajući Ipolitu Tenu kako uspeva da do sitnica sebi predstavi lice Eme Bovari, Flober objašnjava kako postoje mnoge pojedinosti koje vidi, ali o kojima ne piše. Za njega je gospodin Ome, na primer, nešto boginjav u licu.