Pastiri ne žive po veronauci

Inoslav Bešker, doktor slavistike koji je predavao na univerzitetima u Italiji i Hrvatskoj i objavio nekoliko zapaženih publikacija, vrhunce je novinarske karijere dosegnuo bavljenjem društvenim pitanjima verskih zajednica. Dugogodišnjeg dopisnika hrvatskih medija iz Vatikana pitamo koja su tri najznačajnija religijska događaja u svetu u godini koja nam je pre neki dan pobegla. „U ‘arapskom proleću’ vidim dva fenomena koja nisu dovoljno vrednovana na Zapadu, pa tako ni u informativnom prostoru Srbije, koliko uspevam da ga pratim iz Rima. To je uzmak sunitske uleme koja bezmalo da je prećutala glavna pitanja ljudske i božanske pravde, snažno formulisana u gibanjima na Levantu, i trijumf Muslimanske braće, jer su u Tunisu i Egiptu pobedile snage inspirisane tim pokretom, a u Siriji upravo te snage vode protest. Drugo - Republika Irska, koja je dugo važila za najkatoličkiju zemlju u Evropi i glavni izvor severnoameričkog katolicizma, zatvorila je svoju ambasadu pri Svetoj stolici, uz sarkastično obrazloženje da je Vatikan, uz Iran i Istočni Timor, država koja najmanje investira u Irsku, pa se ne isplati imati u njima rezidentnog ambasadora. Irska je zapravo reagovala kao izneverena žena, čija je vernost ismejana izdajom. U julu je irski premijer Keni direktno optužio Rimsku kuriju da je opstruisala državne istrage o seksualnom nasilju katoličkih sveštenika nad decom. Vlada je ignorisala apel sveirskog primasa, kardinala Bredija, koji je podsećao na „vekovne veze“ Iraca i papinstva, kao i na činjenicu da je Sveta stolica među prvima priznala irsko otcepljenje od Velike Britanije. Poniženje je prevladalo nad zahvalnošću. Treći je događaj pokušaj „nove evangelizacije“ hrišćanskog Zapada koji je Benedikt Šesnaesti poverio Ravaziju, predsedniku Papinskog saveta za kulturu, i koji je započet pariskim razgovorima sa ateistima, zasad bez većeg odjeka“, kaže možda najveći stručnjak za religiju među novinarima u širem regionu. Ko je među poznatima kandidat za religioznu ličnost godine? Kako je nedavno umro Vaclav Havel, on mi sada prvi pada na pamet. Bio je hrišćanin katolik, ali za razliku od poljskih političara katolika koji su Katoličku crkvu prizivali kao glavnu saveznicu, Havelovo hrišćanstvo je nalikovalo više Gandijevom hinduizmu ili Raselovom pacifizmu. Glavna njegova parola za vreme „baršunaste revolucije“ bila je „njihovim lažima i njihovoj mržnji suprotstaviti istinu i ljubav“. Za razliku od Kundere, nije bežao da bi sačuvao pravo na slobodnu reč, nego je ostao i odrobijao, na rate, oko četiri godine, govoreći kod kuće ono šta je smatrao važnim. Nije urlao nego ismevao. I nije vitlao Hristom kao plamenim mačem. Zapravo, samo u „Pismima Olgi“, dakle u onome šta je sa robije pisao svojoj prvoj ženi, razabire se hristocentričnost njegove humane orijentacije, iz koje je proizišla i ona politička. Uporedite probleme verskih zajednica u SFRJ sa onima s kojima se one danas suočavaju u državama na istom prostoru. U drugoj Jugoslaviji su sve krupne verske zajednice bile prinuđene da se identifikuju kao predstavnice svoje etničke manjine, jer u federaciji nijedna nacija nije bila apsolutno većinska, ali su nastojale i da svoje partikularne religijske interese poture kao izvorne potrebe svoje nacije. Osim toga, bile su pod pritiskom, nisu svojim pripadnicima donosile državnu promociju nego naprotiv, pa su od njih otpadali svi prišipetlje, osiguravajući veći procenat uverenih i kvalitetnih među privrženicima. Kad je pukla tikva i kad je svaka dobila državu u kojoj je većina, svaka se od verskih zajednica kao većinska našla sama suočena sa svojom nacijom, koja sada može da je vidi takvu kakva jeste: da li je sebična, da li je gramziva, da li ima šta da ponudi – ili vrti vazda istu pesmu. A vratile su im se i prišipetlje, iako sada u manjem broju nego devedesetih. Šta je sa slobodom religije? Verske zajednice su u drugoj Jugoslaviji svoju verodostojnost mogle da grade već na pozivanju na specifične vrednosti svoje etničke baze i na promovisanju slobode religije kao barjaka svih ljudskih sloboda. Sada im je ta platforma izvučena ispod nogu, osim u nekim specifičnim sporovima, kao što su sukobi između Srpske pravoslavne crkve sa jedne, a Makedonske, odnosno Crnogorske, sa druge, ili među muslimanima na teritoriji Srbije između Rijaseta u Beogradu i muftiluka u Novom Pazaru. Ali ti sukobi nisu verski, nego proizlaze iz potrebe religije da se konstituiše unutar sebe kao vlast. Naime, svaka ima strogu hijerarhijsku strukturu, ako i propoveda o demokratiji u društvu, pazi da ne bude kakvog semena demokratije u vlastitim redovima, osim u momentu biranja novog poglavara, ali i tada u uskom krugu, da ne kažem politbirou. Verska zajednica želi da se konstituiše kao ideološki aparat države, i tu nema bitne razlike od Konstantina u hrišćanstvu i Muhameda u islamu do današnjih dana. Najgora im je pretnja tendencija ka laicizaciji, guranje religije u njen zabran, izbacivanje njene ideologije u privatnost. Logičan je refleks religijskih vođa i ideologa da pokušavaju da rekonstruišu situaciju u kojoj su figurisali kao etnarsi, da prizivaju, uvećavaju, a ponekad i ponegde i izmišljaju etničku, nacionalnu ugroženost svoga stada. Pre nekoliko godina jedan analitičar, inače filozof politike, izjavio je da je, za razliku od zapadnoevropskih katolika, gde postoje levi i desni, u Hrvatskoj malo onih koji nisu na „radikalno desnoj poziciji“. U Hrvatskoj se definišu kao katolici više od 80 odsto punoletnog stanovništva, a time i biračkog tela. Na poslednjim trima predsedničkim izborima dvaput je većinu glasova dobio Stjepan Mesić, a poslednji put deklarisani agnostik Ivo Josipović. I na poslednjim parlamentarnim izborima većina je glasala za koaliciju „Kukuriku“, koja nije socijalna, a kamoli ideološka levica, ali još manje smem da je okarakterišem kao radikalnu desnicu. Većina glasača za te pobedničke opcije morala je da bude katoličkog opredeljenja. Kako bi se to birači sa „radikalno desne pozicije“, u kratkotrajnoj izolaciji na biračkom mestu volšebno transformisali u glasače Mesića ili Josipovića, da i ne spominjem neke od ministara u Milanovićevoj vladi? A stavovi episkopata? Druga je stvar ako govorimo o javnim istupima katoličkih sveštenika i episkopata ili komentarima „Glasa Koncila“. Tu mogu da se nađu elementi „razularenog nacionalizma“ koji je i papa Jovan Pavle Drugi više puta izričito osuđivao za vreme postjugoslovenskih ratova: paničan strah od hegemonije levice, koje u Hrvatskoj ima još samo u naznakama; još paničniji strah od hegemonije Beograda i uterivanja Hrvatske u neku novu Jugoslaviju; i teorije zavere koje, kao i obično, graniče sa paranojom. Ne samo izborni rezultati, nego i tiraži novina u kojima se „nose“ ti politički modni antikviteti, takvi su da je potrebno odista veoma mnogo mašte da bi se i tu videla premoć „radikalno desne opcije“. Naprotiv, imam utisak da tu, kao i u drugim mediteranskim zemljama sa većinom deklarisanih katolika, glasni proroci katastrofizma stupaju drumom uz talambase, a pastva mirno ide svojom šumom i bere druge, prizemnije, uglavnom ekonomske brige. Jedno od iznenađenja hrvatskih izbora bilo je i ulazak u Sabor penzionisanog sveštenika Grubišića. Don Ivan Grubišić je ne samo katolički sveštenik, nego i doktor sociologije. Do svog penzionisanja u Katoličkoj crkvi sprovodio je istraživanja, pa je ne samo raspolagao još jednom metodologijom, drukčijom od teološke, nego je i stekao uvide koje mnoga druga sveštena lica nemaju ili ne žele da prihvate. Osim toga, on je jedan od retkih sveštenika koji je i javno oponirao logici kolektivne krivnje i kolektivne osvete, tipa „a šta su uradili oni nama“ ili „a zašto smo onda krv prolivali“. Štaviše, iako je deo njegove porodice stradao 1945, odlučio se privatno na praštanje i na orijentisanje prema boljoj budućnosti a ne prema boljoj prošlosti. Uoči izbora su mu veliku reklamu dali splitski nadbiskup Marin Barišić i zagrebački kardinal Josip Bozanić, jer su ga napali oštrinom koju nisu znali upotrebiti za korupciju u redovima političke opcije koju je Katolička crkva u Hrvatskoj pretežno podržavala i koja je bila na vlasti 17 od poslednje 21 godine. Da li je on nova leva katolička alternativa? Grubišić nije nosilac nove političke poruke, on je naprosto percipiran sa jedne strane kao pošten hrišćanin, a sa druge kao Satanin agent u našim redovima. On kaže šta ne valja ali ne nudi konzistentnu alternativu, ponajmanje ekonomsku. Glas za njega je takozvani protestni glas. Katolička crkva u Dalmaciji morala bi da se zamisli zašto je taj proces dovoljno širok i artikulisan da Grubišiću pribavi dva mandata u Saboru. Sa druge strane, dva mandata ima i porodica tajkuna Željka Keruma koji se obogatio u vreme rata i koga su Splićani izabrali za gradonačelnika dobrim delom kao protest protiv mešetarskih stranaka, a to su u Splitu bile sve odreda koje su učestvovale u vlasti, od hadezeovaca do socijaldemokrata. Protestni glas je simptom, a ne solucija. Videćemo može li Grubišić da se iz protesta rekonstruiše u alternativu. Nisam dobar prognozer, ali ne verujem da je njegov uspeh nova zora bilo čega, nego samo krik protiv postojećeg sumraka evanđeoskih vrednosti. U državama jugoistočne Evrope verske su zajednice slobodne i vernici su velika većina stanovništva, ali nisu porasli duhovnost, solidarnost, poštenje… „Dobar pastijer, jer što kaže inom, i sâm svojijem potvrđuje činom“, poučio je još Mažuranić. Gde pastiri ne daju primer nesebičnosti i solidarnosti – koga bi sledila pastva? Kada bi verski službenici, naročito oni visokopozicionisani, živeli po pravilima svojih veronauka, kada bi vernička deca učila poštenje na primerima u laboratoriji prakse, počev od roditeljâ, porodice i komšiluka, a ne kao suštu teoriju, kada bi videla da se lopovluk ne isplati – možda bi bilo i bolje. Licemerno je prebacivati samo religijama, uključujući i „komunizam“ denaturisan u religiju, jer je društveni kontekst lopovluka i korupcije mnogo širi. Prema rezultatima nedavnog istraživanja religioznosti građana Srbije, na tri anketirana koji podržavaju ekumenski dijalog, dolaze dva koja ga ne podržavaju. To je i bolje nego što je bilo u praksi dok sam se i sâm kretao po tim prostorima. Pre tridesetak godina rekao sam da bi se celi međureligijski dijalog u tadašnjoj Jugoslaviji mogao potrpati u jedan autobus, pa da kružimo kao cirkus od mesta do mesta. Meni je daleko važnije kako razgovaraju komšije, pravoslavan sa katolikom, nego kako razgovaraju njihovi episkopi. U oba poslednja rata imali smo primera gde komšija komšiju spasava, ali i gde komšija komšiju kolje. Svakako treba ustrajati u dijalogu, ako ni za šta drugo, a ono zato da jedan drugoga podsete da nijedan nema ni rogove, ni rep, ni papke, nego obične ljudske noge, sve ako su i aromatične. Da smo ljudi, a ne funkcije, vojnici svoje religije. U Švajcarskoj je ozakonjena zabrana gradnje minareta. No, nisu li kontraproduktivne i ideje poput one grupe muslimanskih imigranata da se nacionalni simbol – krst na zastavi – izmeni jer navodno smeta multikulturalizmu? Ograničavanje tuđih simbola uvek je ograničavanje tuđe slobode. Ne smetaju mi ni krst ni polumesec, smetaju mi samo simvoli koji su poprimili značenje apologije zločina, kao kukasti krst, a i on samo u toj funkciji. Ko se boji tuđeg simvola, nije siguran u svoj identitet. Koji će delovi sveta u 2012. biti religijsko-politička krizna žarišta? Levant i dalje, ali to nije novost. Ne vidim, međutim, nijedno žarište gde bi religija bila u prvom planu, a ne politika koja se služi religijom. Zataškana pedofilija Pedofilija je i 2011. bila česta tema medija, posebno u vezi s Katoličkom crkvom. Hoće li ostati i u 2012. godini? Ne verujem da će da ostane ograničena samo na Katoličku crkvu, kako pokazuje i strašan skandal u Jevrejskoj opštini u NJujorku. Problem je što svaka verska zajednica teži da probleme u svojoj sredini predstavi kao slučajne i da ih zataška. Neću sada da se bavim vladikom Pahomijem, ali taj je slučaj ilustrativan. Dugi je problem što je javnost mnogo osetljivija na verske službenike, jer oni sebi uzimaju za pravo da nam popuju o seksualnom moralu, pa ih to čini ranjivijima kada i sami zgreše, a osobito ako neko od njih oklizne u kriminal. Pedofilija to svakako jeste, to je nasilje, a ne zdrav seks saglasnih odraslih. Ipak, još nisam naišao na verodostojne statistike koje bi pokazale da je pedofilija učestalija među sveštenstvom nego među drugima koji rade sa decom.