Mećava

Meni su te snežne mećave bile povod da nekoliko dana razmišljam kako je naš jezik bogat nazivima vezanim za sneg i led. Recimo, u našem narodu su nastali izrazi za razne vrste snega, i to kako za onaj koje pada tako i za onaj koji prekriva tlo. Netaknuti sneg na polju zove se celac, a onaj koji samo malo padne po tlu zove se oprašica. Za prohladnih dana smrznuta rosa, neka vrsta tankog sloja snega po rastinju zove se slana. Suvi sneg na tlu zove se sušac, a koji se skoro sasvim istopio - bljuzgavica. Sneg izmešan sa kišom je susnežica. Pahulja ili pahuljica je zrno snega, najčešće u obliku čudesno lepih kristala. Vuk među svojim poslovicama navodi da Ciga nije hteo da kaže kako se veli kad pada nešto između grada i snega, već je odgovorio: „Onako kao što se mi zovemo“, a to znači – cigančići. Ledenu kišu nazivamo tuča, krupa ili grad (sa kratkosilaznim naglaskom, kao prilozi tad ili sad). Ledena klica koja se katkada vidi kako visi sa oboda krovova zove se ledenica; opasna je kad padne na golu glavu - završava se u bolnici. Staza po kojoj se kliza zove se klizaljka ili tociljajka. A klizavo tlo poledica. Reč iz naslova - mećava ima srodne nazive kao vejavica, smet, usov i lavina. Matičin rečnik vejavicu definiše kao jak vetar, smet kao vetrom nanesenu veliku hrpu snega; usov upućuje na reč lavina, a nju objašnjava kao masu obrušenog snega, odronjene zemlje koji se sručuje niz strminu. Lavina nije reč slovenskog porekla već potiče od latinskog glagola labor, labi, koji znači klizati, posrtati, padati, srodna sa reči (vulkanska) lava. Milutin Bojić o otadžbini peva kao o zemlji oluje: „O, zemljo oluje, /mrko ti čelo strašne kapi škropi /I čudne himne iznad tebe huje!“ Na kraju zapevajmo Lujsovu „Mećavu“, posvećenu neimenovanoj nevernici: „Kad joj bude najlepše nek` pomisli na mene/ O, kreni, mećavo, srca nek se skamene/ nek joj buket svadbeni u rukama uvene.“