Namerno čačkam hipokriziju

Crnogorski pisac Andrej Nikolaidis, koji je protekle tri sedmice izazvao lavinu u crnogorskoj i srpskoj javnosti tezama da bi civilizacijski iskorak bio da globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije nasilno ukinu Republiku Srpsku, kaže da je u pitanju bila ironija. U razgovoru za NIN, Nikolaidis, koji je i savetnik šefa crnogorskog parlamenta Ranka Krivokapića za kulturu i slobodu medija, napominje da to važi i za drugu spornu tezu da bi civilizacijski iskorak „bio i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS”. Možete li nam objasniti šta ste hteli da kažete svojim tekstom? U kom delu smatrate da niste dobro protumačeni? Na ovo vam pitanje moram odgovoriti pitanjem: nakon što je za mene napisano da „koristim govor mržnje”, da sam „gori od Bin Ladena”, da sam „monstrum” koji „poziva na masovna ubistva”, između ostalog i „ubistvo Borisa Tadića i srpskog patrijarha”, pa stoga, kako je istakla kolumnistica Glasa Srpske, sa mnom treba postupiti kao sa Bin Ladenom, „izolovati i amputirati” me – nakon svega rečenog, šta vi mislite da mi je najpametnije negirati? Nisam pozvao na terorizam, i nipošto nisam pozvao na ubistva predsjednikâ i srpskog patrijarha. A nisam ih pozvao ni na čaj. Nikoga nisam pozvao, ni na šta nisam pozvao. Pa šta je onda bila poenta? U tekstu koji je čitav, od prve do posljednje rečenice ironičan, komentarisao sam, između ostalog, i slučaj „Bole”. Pazite, čim je pronađeno oružje, lansirana je priča o islamskim teroristima. Pa se onda odjednom pojavljuje 1.000 iranskih atentatora. Nedostajalo je još samo 300 Spartanaca. Kad ono, ustanovi se da oružje u salu nisu unijeli islamski teroristi, nego Bole, radnik. Oprostite, tu postoje elementi komedije. Da sam mislio da je u toj sali nekome prijetila istinska opasnost, ne bih se šalio sa tim. Ja, dakle, pišem redove koji kritikuju hipokriziju zapadne civilizacije i nasilje u njenim temeljima. Potom ironično pišem o tome šta bi bio civilizacijski iskorak. Pri tome jasno kažem da je primjer koji navodim fikcija. Civilizacijski iskorak bi bio da, kako sam napisao, nezadovoljni radnik shvati da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. I onda rekao: dosta mi je svega, raznijeću „one koji su me opljačkali„. Ponavljam: „one koji su me opljačkali„, ne Srbe, Crnogorce, Hrvate ili Bošnjake. Zašto su onda spin doktori u čitavu priču upleli predsjednike i patrijarha, jer ja ih ne pominjem? Dalje, kažem: „bio bi to civilizacijski iskorak, zar ne„? Znam da ću dobiti odgovor „ne„, zato to i čačkam, jer i tu ima hipokrizije o kojoj govorim; pružićemo legitimitet onome što je nastalo na genocidu, ali ćemo biti zgroženi kada pisac ispiše fantaziju o pobunjenom radniku. Moj fiktivni Bole je, dakle, metafora za klasnu pobunu. Da, ali ste mogli pretpostaviti da to neće svi protumačiti kao metaforu? Jedna od optužbi koja mi je upućena glasi: to je govor mržnje. Budući da je govor mržnje usmjeren protiv neke etničke, vjerske ili seksualne grupe, moram primijetiti: „oni koji su opljačkali„ nisu etnička grupa, nego lopovi. Ipak, ostaje utisak da vam je Srbija omiljena tema? Znam tu priču, o tome kako sam ja zapravo „antisrbin”. Nadam se da ovo neće predstavljati odveć jak šok za javnost: moja baba, koja me je odgojila, bila je Srpkinja. I to ne bilo kakva, nego hardkor Srpkinja, sa Romanije. Da li se plašite za svoju bezbednost? Čujte, prijetnji je bilo mnogo, bile su eksplicitne i javne. Mašinerija koju su pokrenuli na mene je moćna i ogromna. Na neki način, tretiraju me kao Sokrata. Ja nažalost nisam Sokrat. Gde su, po vašem mišljenju, granice slobode onih koji deluju na javnoj sceni? Da li mislite, recimo, da je vaša sloboda kao pisca oivičena time što ste istovremeno savetnik šefa parlamenta?  Molim vas, na koji način je to što ja mislim o civilizaciji, Benjaminu i Republici Srpskoj „oivičeno” time što platu zarađujem savjetujući Ranka Krivokapića u pitanjima kulture i slobodne javnosti? Šta sad treba, da na koricama knjiga štampam obavještenje: stavovi autora o Otkrovenju Jovanovom, ljudskoj prirodi, turistima sa Kosova, lepri i viskiju, ne odražavaju zvanični stav države Crne Gore? Što se tiče mog posla savjetnika za „kulturu i slobodnu javnost”, shvatam ga ovako: moj je zadatak da, dok sam tu, pomognem da bude osvojeno što više sloboda. Ja ne samo da sam bio snažno i javno za dekriminalizaciju klevete, nego je upravo moj slučaj, dakle Kusturica vs. Nikolaidis, bio medijski najvidljiviji, time direktno pomogao da kleveta kao krivično djelo bude ukinuta. U ovom trenutku to možda neko ne vidi, ali i ovo što se desilo sa ovim mojim tekstom jeste osvajanje novih sloboda. Oni koji vas napadaju u Srbiji, kao i deo crnogorske javnosti, zamera vam što niste toliko kritični i prema vlastima u Crnoj Gori? Kako to komentarišete? Čujte, nakon svega što je o meni ovih dana rečeno u srpskim medijima, te zamjerke dođu kao kompliment. U iskušenju sam da vam na to kažem: hvala. Međutim, ni ta teza ne stoji. Kako to mislite? Pa u tekstu zbog kojega i vodimo ovaj intervju, ja pišem da crnogorska vlast „uzvraća igrom na oštrici noža: tako što, da bi izbjegla bolne antikoruptivne akcije, instrumentalizuje imperijalnu politiku Beograda„. Potom konstatujem kako bi Podgorica trebala smanjiti pljačku i pohapsiti tajkunsku đubrad. To nije kritika? Koliko u Crnoj Gori ima pisaca koji su takvo što napisali? Što uopšte mislite o Đukanoviću i ostalim nosiocima vlasti u Crnoj Gori? Nedavno ste objasnili da je vaša metafora bila da je civilizacijski iskorak to što je Bole shvatio da treba sve čelnike da digne u vazduh jer su ga opljačkali pod plaštom borbe za srpstvo. Da li se u tom delu razlikuje situacija u Crnoj Gori? Ne, nisam to tako objasnio, vraćamo se na početak našeg razgovora. Naravno da moja klasna metafora važi i za Crnu Goru. Metafore ne važe selektivno, samo za Republiku Srpsku. Ja sam tu metaforu primijenio tamo zato što je upravo tamo nacionalistička manipulacija ostavila najstrašnije posljedice, genocid, dakle. Desetak dana nakon mog teksta u Podgorici su se desili veliki socijalni protesti. Kada društvena nepravda postane nesnošljiva, nestaju sve priče o napretku, civilizaciji, demokratiji, pa i naciji i religiji. Ostaje samo klasni bunt. Veljko Lalić, glavni urednik Presa Ne znam ko tu šminka monstruma Slučaj Nikolaidis - spinovanje ili terorizam? Ni jedno ni drugo. Na njegovu kolumnu u kojoj Đukanovića naziva najdemokratskijim liderom regiona, a Srbiju hegemonom koga treba spržiti, stavljena je tačka ograđivanjem crnogorskih zvaničnika. On je ostao još samo tema Canetovih portala i njegovih istomišljenika u Srbiji. Slučaj je bio zanimljiv jedino kroz prizmu njegove uloge savetnika predsednika crnogorske Skupštine. Slučaj Ugričić – brutalan početak predizborne kampanje ili borba protiv terorizma? Slučaj Ugričić je nešto sasvim drugo. To je pitanje uvođenja odgovornosti u Srbiji. Sam Ugričić priznaje da je pogrešio potpisujući proglas. I šta sad očekuje kao kaznu?! Da plati ručak?! Podržao je čoveka protiv kojeg njegov poslodavac – Vlada Srbije - vodi spor i u svakoj firmi bi zbog toga dobio otkaz. U svakoj civilizovanoj demokratskoj zemlji takav slučaj ne bi ni bio moguć, čovek Ugričićevih shvatanja nikad ne bi dobio da vodi jednu od najvažnijih nacionalnih institucija. Ono što je za Ugričića, koji se gnuša terorizma i nasilja, „podrška slobodi izražavanja„, to je za Miloševićevog portparola Ivicu Dačića terorizam. Kome verujete? Verujem činjenicama. A, one kažu da Dačić odavno nije Miloševićev portparol, niti je Ugričić najbolji upravnik koga je Narodna biblioteka ikad imala. Uvek mi je sumnjivo kad neko sam sebe toliko hvali, a znam i neke druge činjenice, na primer, da je NJegoša svrstao u „crnogorsku književnost„. Kada bih vam rekao da je bilo sedam poziva iz Narodne biblioteke, ljudi koji su nas podržavali dok smo pisali o njemu, šta biste rekli?! Šta očekuju mediji, Vlada i državni vrh, kako njeni činovnici da potvrde svoj patriotizam? To je zamena teza koju lansiraju njegovi istomišljenici. Niko od njega ne traži da bude poslušan, niti da ne misli svojom glavom. NJegov posao je da promoviše Ivu Andrića i NJegoša, a ne kolumnu čoveka koji poziva na ubistvo kompletnog državnog vrha. Gde je Forum pisaca objavio da podržava terorizam? Nije Forum, ali jeste Ugričić! Pročitajte šta je rekao u obrazloženju: „Nikolaidisov tekst nema nikakve veze sa terorizmom, naprotiv”. E, sad, izvinite, kako nema veze s terorizmom, kada čovek kaže da bi bio civilizacijski iskorak aktiviranje eksploziva u Boriku?! Pročitajte pažljivo njegovu prvu izjavu Presu, potpuno je jasno da je on podržavao Nikolaidisove stavove. Posle se sve to menjalo. Upravnik je prvo ćutao, onda se izvinio, potom ponudio ostavku, zatim rekao da smo mi falsifikovali mejl (neka se zapita ko nam ga je poslao), pa priznao da je mejl njegov, pa odlučio da nas tuži tek posle tri dana. On kao državni službenik vređa Đukanovića, Dodika, pa čak i „ničim izazvanog„ Viktora Orbana. Kako bi izgledala država koja uručuje protestnu notu zbog Nikolaidisa, a ne sankcioniše svog činovnika koji vređa druge lidere. I, sad, ako je naslov „Nikolaidis podržava atentat na Tadića„ ispravan, u čemu je problem s Ugričićem u naslovu koji javno podržava Nikolaidisa?! Evo, jedva čekam Savet za štampu da mi to objasni... Dačić kaže da to nema veze sa ljudskim pravima, već sa bezobrazlukom i podržavanjem terorizma. Može li Miloševićev kadar da drži lekcije demokratskoj Srbiji o slobodi govora i preti zatvorom? Svako može da kaže šta hoće. Za to se zalažu i pisci, zar ne? Nisam sklon etiketiranju, zato me i nerviraju te dve krajnje Srbije – desna, koja sada mirno sve posmatra, a da je neko dirnuo Vukadinovića zapalili bi neku ambasadu, ili ova leva, koja od svoje ostrašćenosti ne gleda činjenice nego napada sve gde se pomene reč srpsko. Je li to najava vremena u kojem ministar policije etiketira nepodobne intelektualce i smenjuje rukovodioce po kratkom postupku i vlasti koja otvara podelu na patriote i izdajnike? Upravo o tome pričam. Odbrana Ugričića vodi se preko sajtova koji prave podele na patriote i izdajnike, stvarajući atmosferu javnog linča u Srbiji. Oni nazivaju Pres i Politiku tabloidima, a mene i Bujoševića vređaju kao u kafani. Ta nacionalna scena me podseća na muzičku. Imate patriote koji cupkaju uz Cecu i hoće da vam polome glavu ako kažete nešto protiv „majke Srbije„ i „padavičare„ koji vas zovu seljakom zato što nećete da probate njihovu travu. Je li sve to što se događa nakon objave Nikolaidisovog teksta u stvari „šminkanje političkog monstruma„, i širenje straha od izgovorene reči? Nisam siguran kako će ispasti ovaj intervju, pošto vidim na kojim stvarima insistirate. Imam sasvim drugo viđenje. Rečnik devedesetih upravo vraća ta druga Srbija koja priča o hajkama, progonima, genocidima... Ceo stari arsenal je na stolu. Kao i ceo bivši nevladin sektor. LJudi koji sebe predstavljaju kao đinđićevce danas se šegače s oružjem pronađenim u Boriku. Ne znam ko tu „šminka monstruma„. Da li su mediji u Srbiji predimenzionirali slučaj, spinovali, kao što to tumače u Crnoj Gori? A, čime treba da se bave mediji ako ne ovakvim stvarima. Evo i vi se sad bavite ovom temom. Zašto? Pa zato što je tema. I nismo je napravili ni Politika, ni Pres, ni NIN, već Nikolaidis i Ugričić, savetnik u jednoj državi i državni činovnik u drugoj. Jesu li mediji krivi za izazivanje prejake reakcije vlasti? Naravno da su krivi. Ali je to valjda uloga medija.