Ništa na sto načina

Zemlja koja nije sigurna gde joj se nalaze granice teško može da sazna gde su joj se izgubile ideologije. Tako bi mogao da glasi odgovor na pitanje kako je Srbija postala zemlja bez ideologije, u čiji su se sistem utopili levičari i desničari, kapitalisti i sindikalisti, ostavljajući samo zbunjene građane van sigurne političke kuće. Bilo je dovoljno da se u jednoj vladi nađu beskompromisni borci protiv Miloševića i njegovi učenici, Arkanovi saborci i licencirani borci za lustraciju, pa da brojni stručnjaci zaključe kako je sa pomirenjem Tadića i Dačića zajedno sa podelom na dve Srbije nestala i poslednja ideologija. Ako su takve tvrdnje i doživljavane kao preterivanja anemične inteligencije, teza o nestanku ideologije oživela je kada su se nedavno u Preokretu sreli Jovo Kapičić i Vuk Drašković, ili kada su se na drugoj strani opozicije u istoj koaliciji našli jedan od najvećih srpskih kapitalista Bogoljub Karić i poslednji srpski komunista, Aleksandar Vulin. Da li je Srbija zemlja izgubljenih ideologija ili su samo partije lepo složile interese? Istoričari bi mogli da kažu da je ideologija ušla u krizu još kada se Titov komunistički režim naslonio na mrske kapitalističke donatore, što se kasnije objašnjavalo kao jedinstveni slučaj liberalnog komunizma u kojem su stradali samo oni koji su se javno bunili protiv partije i Tita. Urušavanje komunističke ideologije nastavili su Miloševićevi socijalisti koji su se čitavu deceniju bavili borbom za srpske interese na Balkanu, ali se ispostavilo da je ta borba bila samo dobra fasada za šverc ili prvobitnu akumulaciju kapitala koja se jednostavnije opisuje kao pljačka. Za 11 godina od oktobarskih promena, Srbijom vladaju stranke koje se zalažu za sasvim drugačiji neoliberalni koncept, tržišna pravila koja rešavaju sve ekonomske probleme i parlamentarnu demokratiju, ali građani kao da ne veruju previše ni u Miloševićevu alternativu, svodeći izbore na konkurs za manje političko zlo. NEDOSLEDNOST „Ne bih rekao da kod nas više nema ideologije, pre bih rekao da ima velike ideološke nedoslednosti, nekog mešunga svih vrednosti, zbog čega su ljudi spremni da poveruju kako više i nema nikakvih ideologija“, kaže sociolog istraživač Srećko Mihajlović. Prema njegovim rečima, za ideološko lutanje odgovornija je društvena, intelektualna elita nego političke stranke koje moraju stalno da prate birače. „Treba razumeti da smo mi imali veliku promenu društvenog sistema, seriju ratova, razorenu ekonomiju i političke lidere koji su se građanima u kratkom periodu predstavili i kao veliki Srbi i kao još veći Evropljani. Ni u udžbenicima, iz kojih uče naša deca, nemate jasnu predstavu gde smo kao društvo bili u prošlosti. A za formiranje nekih jasnih ideoloških podela, sistema vrednosti, potrebno je da se slegne tlo i društvo stabilizuje“, objašnjava Mihajlović, koji napominje da je veoma zanimljivo da nijedna partija nije zainteresovana da finansira istraživanje o ideološkim i vrednosnim pozicioniranjima, iako redovno naručuju istraživanja o promenama rejtinga. SIMULIRANJE Glavni ekonomski i politički stratezi su godinama insistirali na što bržim reformama i hitnoj privatizaciji, ali su poslednjih godina počeli da se sve više pomeraju ka levici, da simuliraju sukobe sa tajkunima i flertuju sa radničkom klasom. Glavni problem je što tajkuni realno postoje i imaju moć, a radnička klasa postoji samo u govorima sindikalnih lidera. Ovdašnji ekonomski liberali nastavili su da zaneseno pričaju o svemogućem tržištu i čuvenom irskom modelu, čak i kada je Obama počeo da stotinama milijardi spasava velike kompanije od surovog tržišta. Tek kada je saopštena tužna vest da je irsko ekonomsko čudo bankrotiralo, Dinkić i ostali ekonomski čarobnjaci počeli su da pričaju kako država mora da interveniše kako bi spasila ostatke srpske ekonomije od svetske krize. Prema rečima programskog direktora CeSID-a, Marka Blagojevića, u Srbiji su ideologije nestale kada je izbrisana svaka podela na levicu i desnicu. „Istraživanja nam govore da ogromna većina građana, oko 80 odsto, jeste levičarski opredeljeno, samo se mogu napraviti među njima razlike na socijaldemokrate, socijaliste ili komuniste. Kada tako ubedljiva većina smatra da država treba da što više interveniše u privredi, da mora da garantuje socijalnu jednakost ili da fabrike treba vratiti radnicima, onda i partije pokušavaju da naprave neki levi zaokret. Partija koja bi otvoreno zastupala desnu, neoliberalnu ekonomiju može da pređe cenzus, ali ne i više od toga“, zaključuje Blagojević, napominjući da će to koketiranje svih stranaka i ogromne većine glasača sa levicom prestati tek kada i zemlja i građani budu bogatiji. Sagovornik NIN-a naglašava da je u tome i kontradikcija jer je teško očekivati da će ekonomija procvetati ako se insistira na državnom intervencionizmu, samoupravljanju ili maksimalnoj zaštiti radničkih prava. STEREOTIPI Posle pada Berlinskog zida, ideološke razlike su dramatično smanjene i u zapadnim demokratskim društvima pa je najstarija demokratija na svetu dobila levičarskog premijera Tonija Blera, kojem bi i Čerčil mogao da zavidi na ratobornosti ili konzervativizmu. Stereotipne ideološke podele kao da je ugasila nova, korporativna ideologija, koja odslikava dominaciju velikih korporacija, moćnijih od partija ili bilo koje društvene institucije. To što Srbija nema takve korporacije ipak ne znači da njom ne vlada neka karikaturalna verzija takve ideologije. Jedan od najzanimljivijih savremenih američkih pisaca Gor Vidal izjavio je pre nekoliko godina da Amerika ima samo jednu partiju sa dva desna krila. Neki savremeni domaći pisac mogao bi da kaže kako i u Srbiji postoji samo jedna partija, sa znatno više krila koja se, prema marketinškim potrebama, ponašaju kao da su levica ili desnica. Ili oboje. Levi desničari Samo simpatizeri Socijalističke partije nemaju velikih dilema na kom se ideološkom polu nalazi njihova partija (ubedljiva većina veruje da je SPS zaista na levici), dok su pristalice svih drugih stranaka prilično podeljeni kada treba da definišu stranku koju podržavaju. Istraživač Srećko Mihajlović kaže da je poslednje političko istraživanje koje se ozbiljnije bavilo ideološkim pozicioniranjima pokazalo da među pristalicama DS manje od trećine vide tu stranku kao socijaldemokratsku, kako se sama stranka definisala, dok ostatak simpatizera veruje da je DS stranka centra ili stranka desnog centra. Slična ili veća ideološka konfuzija je kod pristalica drugih stranaka, a najizraženija zbunjenost se u tom istraživanju, sprovedenom pre četiri godine, uočila kod pristalica radikala kod kojih su izmešani i nepokolebljivi levičari i čvrsti desničari, koji i stranku pozicioniraju prema svojim uverenjima. „Sećam se da su odgovori na jedno pitanje koje je bilo krajnje zaoštreno - da li sve kulturne aktivnosti treba prepustiti tržištu ili država treba da u potpunosti podržava i finansira sve te aktivnosti - pokazali potpuno zbunjujuće rezultate jer ne samo da su se pristalice iste stranke potpuno delile oko tog pitanja već su isti ispitanici imali oprečne stavove o tome“, kaže Mihajlović.