Vlada i sedam patuljaka

Možda je i tačno da svi možemo da stanemo u kombi, ali svako ko u njega uđe oseća se kao da se vozi u privatnom avionu i nikako ne želi da ga napusti, objasnio je svojevremeno lider male, uticajne stranke, koji je u međuvremenu napustio politiku ali su njegovi drugovi i dalje dobro raspoređeni. Uoči svakih izbora, priča o moći malih stranaka se podgreva, ali bi pregovori posle majskih izbora mogli da budu obeleženi pravom eksplozijom njihovog uticaja. U strahu da se Srbiji ipak neće dogoditi „velika koalicija“, koja bi ih ostavila na suvim političkim marginama, rukovodstvo nekoliko stranaka već se ponaša poput junaka iz Nušićevih komedija, kada im je već Domanović previše sumoran. U priče o snazi malih stranaka najviše je, izgleda, poverovao Jovan Krkobabić, lider PUPS-a, koji poslednjih nedelja čvrsto veruje da će stav njegove partije biti odlučujući kada se bude slikao „grupni portret“ nove srpske vlade. U razgovore ulazi sa sasvim nerealnom procenom da mu stranka vredi 25 poslanika, što sada nema ni čitava koalicija SPS-PUPS-JS, a iz njih bi mogao da izađe kao jedan od glavnih dobitnika na političkoj lutriji ili kao još jedan od lidera koji su se udavili u prevelikom koalicionom kapacitetu. Veliki optimizam „penzionera“, koji moć proveravaju u simultanim kontaktima sa naprednjacima, demokratama i sadašnjim partnerima, oslanja se na činjenicu da su jedina stranka koja je u zaštiti svojih glasača bila spremna da se suprotstavi svetskim silama, tačnije MMF-u. LJudi sa nešto boljim pamćenjem će se, međutim, setiti da je penzioni fond baš ispario u decenijama kada je Krkobabić bio visoki funkcioner tog fonda i da je bio sedmi na izbornoj listi SPS-JUL, što dovoljno govori o poverenju pokojnog predsednika u Krkobabića. Zlobnici, takođe, kažu da je ta stranka, tek nakon ozbiljnih trgovačkih pregovora sa moćnijim koalicionim partnerima, dala odlučujuće glasove za usvajanje spornog zakona o informisanju. ROMANSA Možda penzioneri i ne odigraju značajnu ulogu u postizbornim političkim trilerima, ali je nesporno da je lider druge stranke iz te koalicije, Dragan Marković Palma, prvi nagovestio veliki zaokret socijalista ka Tadiću izgovorivši čuvenu rečenicu „patriotizam se ne sipa u gorivo“. Jedinstvena Srbija, nastala na razvalinama nekada parlamentarne SSJ Željka Ražnatovića Arkana, godinama je bila aktivna samo u Jagodini, gde je njen lider, izigravajući nekakvog pomoravskog Robina Huda, uspevao da napravi dobar marketing i stranku proširi na okolne opštine. Arkanov zamenik je više puta shvatao realnost, pa je u proteklih nekoliko godina bio obožavalac Vojislava Koštunice, Ivice Dačića i Borisa Tadića. LJubav prema Tadiću je bila na velikom iskušenju kada se otvorila afera Kolubara, ali je romansa nastavljena čim su istražni organi obavešteni ko može a ko ne može biti predmet istrage. Sličan razvojni put, samo sa drugim predznakom, prešao je i Velimir Ilić, koji je posle izbacivanja iz SPO-a dugo bio samo uspešan gradonačelnik Čačka, da bi ulaskom u DOS počeo da gradi regionalnu stranku, NS, koncentrisanu na ravnogorsku Srbiju. Zanimljivo je da su Drašković i Ilić 2003. ponovo napravili koaliciju, koja je na izborima osvojila čak 22 mandata i postala značajan član prve Koštuničine vlade, ali se Ilić ponovo razišao sa Draškovićem i stupio u narodnjačku koaliciju (DSS, NS i SDPO Veroljuba Stevanovića), da bi danas bio glavni saveznik Tomislava Nikolića. NJegova živopisna politička biografija proteže se od najradikalnijeg borca protiv Miloševića do prijateljskih veza sa jedinim „slobistom“ u današnjoj Srbiji Milutinom Mrkonjićem. Sve to praćeno je nizom incidenata sa novinarima i političkim suparnicima. Mnogi pripadnici „druge“ Srbije i evroentuzijasti danas bi rado zaboravili oduševljenje „harizmatičnim“ gradonačelnikom Čačka, koji je od 1997. do 2000. bio domaćin brojnim nevladinim organizacijama i blizak saradnik Zorana Đinđića, Milana Panića. Potpisniku ovih redova je jedan potpredsednik Građanskog saveza tvrdio da će se na izborima 1997, koje su bojkotovale DS, DSS i još neke opozicione stranke, pojaviti „sjajan“ predsednički kandidat, koji može da prođe u drugi krug i pored bojkota. Mislio je na tadašnjeg gradonačelnika Čačka. NEZAMENLJIVI Ništa kraći razvojni put nije prešao lider Socijaldemokratske partije Rasim LJajić, koji je od sarajevskog studenta kome Alija Izetbegović poverava da pokrene Stranku demokratske akcije u Sandžaku, postao jedan od najuvaženijih lidera u Srbiji, sa kojim bi gotovo sve stranke želele koaliciju a neke, čak, razmišljaju da mu ponude premijersko mesto. Za razliku od Ilića koji je vremenom gubio naklonost beogradske elite i vratio se planini Jelici, LJajić je godinama sticao naklonost u drugim partijama i u javnosti, zbog čega je odlučio da iskoči iz senke manjinskog lidera ali nije jasno da li je zbog toga izgubio podršku rodnog kraja. Kada bi u nekoj školi osnovali predmet „veština političke umerenosti“, LJajić bi lako postao profesor, ali ta vrlina mu nije pomogla da izbegne višegodišnji žestoki sukob sa drugim sandžačkim liderom Sulejmanom Ugljaninom, koji je jedva prekinula turska diplomatija. Obojica su, ubrzo, dobili još oštrijeg protivnika u muftiji Zukorliću koji ih optužuje da su se prodali Beogradu, ali su napori, ponovo turske diplomatije, da muftiju udalji iz politike dali mršave rezultate. Dve vojvođanske stranke, Savez vojvođanskih Mađara i Liga socijaldemokrata, od oktobarskih promena su nezamenljivi članovi vladajuće koalicije ali uglavnom podršku Vladi Srbije naplaćuju u Novom Sadu, povećavanjem uticaja u severnoj pokrajini. SVM je nastao odvajanjem od Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, a kasnije je stranka bez većih potresa poslala u penziju dugogodišnjeg lidera Jožefa Kasu i konsolidovala se kao nesporni zastupnik mađarskih interesa. Lider Ištvan Pastor kaže da je umoran od stalnih pitanja o koaliciji sa Tomislavom Nikolićem, ali do novinara zaista stalno stižu informacije o rađanju novog saveza. Nenad Čanak i njegova Liga nisu dramatično menjali ni stavove, ni retoriku od osnivanja, ali jesu sopstveni materijalni položaj i spisak bogatih prijatelja. Kada je uslikan zagrljen sa izvesnim Nenadom Opačićem, koji je označen u beloj knjizi MUP-a kao glavni diler droge u Pokrajini, Čanak je pred blagonaklonim medijima samo otresao prašinu sa sebe, vispreno objašnjavajući da je i Ruzvelt sarađivao sa Lakijem Lučanom. Nije se doduše grlio, iako mu je pomogao da osvoji Siciliju. Uticajni lideri nepostojećih stranaka Sve stranke su doživljavale dramatične uspone i padove, ali je samo jedna uspela da za svega nekoliko godina pređe put od najuticajnije političke organizacije do ugašene, bivše stranke, koje godinama nije pokušao da obnovi čak ni neki zaluđenik iz provincije, koji čvrsto veruje da će komunizam kad-tad pobediti. JUL nije nikada proverio snagu na izborima, ali su je bili svesni svi članovi najvišeg rukovodstva SPS-a, trudeći se da ispune ambicije predsednice JUL-a Mire Marković kako se ne bi prepoznali u njenim „poetičnim poternicama“ u Dugi. Posle 5. oktobra, JUL je izgubio sve sponzore, prostorije, velike prijatelje i funkcionere, poput vlasnika Pinka, ali je sudbinu stranke, ipak, zapečatilo saznanje da nijedan funkcioner nije bio spreman da u njoj ostane. Galeriji zaboravljenih stranaka trebalo bi dodati Srpsku narodnu obnovu Mirka Jovića, a iz te stranke su nikli SPO i SRS. Sa scene je tiho nestala i Nova demokratija Dušana Mihajlovića, koja je omogućila formiranje vlade Mirka Marjanovića, a 5. oktobra je bila na „pravoj strani“. Sličnu sudbinu doživelo je još nekoliko partija iz DOS-a, Građanski savez, Demokratski centar i Demokratska alternativa, ali su njihovi kadrovi danas uticajniji u političkom životu nego kada su im stranke postojale.