Pesma plaćena životom

Pažljivo praćenje onoga što se poslednjih meseci dešava u Siriji, posebno za one koji su makar i na nekoliko dana i pre dosta godina posetili tu zemlju, nalik je posmatranju dva voza kako istim kolosekom jure jedan drugom u susret: ispunjeno je osećanjem užasa pred onim što sledi i nemoći zbog saznanja da ne postoji ništa što bi katastrofu moglo da spreči. Jer, kako god se bude završio ustanak protiv režima predsednika Bašara al Asada, sreće za Siriju i njene dobre ljude teško da će biti: neko će na kraju debelo da plati, i sa tužnom izvesnošću može da se pretpostavi kako će, kao i uvek, najviše propatiti oni koji ni za šta nisu krivi. Zbog toga je Sirija danas, pored svega ostalog, i zemlja ispunjena strahom od onoga što će biti sutra. U isto vreme, međutim, jedan drugi strah - onaj od suočavanja sa batinašima iz tajne policije Mukhabarat i krvolocima iz Šabihe, bulumente sačinjene od policajaca u civilu, sitnih kriminalaca, lokalnih siledžija i svakojakog drugog polusveta regrutovanog od strane režima - više nije koliki je bio. Iako su rizici koje ispoljavanje prkosa nosi veći nego ikad. Dok se u Homsu, Hami i drugim centrima pobune sporadično vode oružane borbe, tamo gde sukoba nema, a pre svega u Damasku, bije se drugačija vrsta bitke: one psihološke, s ciljem da ljude razuveri da je Asadov režim večan i da mu je nemoguće doakati. Metodi kojima mreža međusobno krajnje labavo povezanih opozicionara pribegava da bi sunarodnicima poslali tu poruku ispisuju nove stranice istorije nenasilnog otpora: te akcije istovremeno su i inovativne i krajnje jednostavne, kreativne a sa velikom simboličkom težinom. Malobrojni izveštači stranih medija opisuju konspirativne sastanke s urbanim mladim ljudima koji su se odrekli svojih građanskih života i prešli u ilegalu, smišljajući, organizujući i izvodeći akcije koje poredak malo-pomalo potkopavaju, a običan svet hrabre da ne gubi nadu. Najčešće korišćena tehnika je organizovanje blic demonstracija u večernjim satima, skoro svakodnevno, a obavezno petkom, uvek na drugoj lokaciji i tamo gde ih vlasti ne očekuju. „Miting“ ne traje duže od nekoliko minuta, a učesnici se razilaze pre nego što vlasti stignu da pošalju specijalce na njih. Jednom prilikom je tako grupa dobrovoljaca svojim automobilima izazvala saobraćajni kolaps u blizini stare železničke stanice, stvarajući u sredini prazan prostor na kome su se nakratko okupili demonstranti uzvikujući antirežimske poruke, pre nego što su nestali u okolnim ulicama. Letos je u fontanu na trgu Saba Bahrat, mestu na kome se često održavaju masovni mitinzi Asadovih pristalica, ubačena konzerva krvavocrvene boje. Malo pre toga, na prvi dan Ramazana, na trgu Arnus, u trgovačkoj zoni prepunoj ljudi, iznenada se sa nevidljivih zvučnika zaorila protestna pesma Irhal ya Bashar (Bašar, odlazi). Policija je zvučnike na kraju našla postavljene na jedan krov, ali joj je trebalo još dosta vremena da ih ućutka, pošto je unaokolo bilo prosuto ulje, pa im nije bilo lako prići... „Kad se pesma prvi put začula, ljudi su bili prepadnuti“, preneo je londonski Gardijan utiske jednog anonimnog svedoka. Kad su je čuli po drugi put, već su počeli da se opuštaju, ispričao je on. „A kad su je čuli po treći put, počeli su da se smeju.“ Ali, koliko god lucidne antirežimske akcije bile, situacija je smrtno ozbiljna. Možda ništa na drastičniji način ne govori o tome koliko su Asadovi lojalisti daleko spremni da odu od užasne sudbine autora pomenute pesme, Ibrahima Kašuša, 42-godišnjeg vatrogasca i pevača-amatera iz Hame. Prošlog jula, tri dana posle nastupa u rodnom gradu, Kašuš je pronađen mrtav. Ubice su mu bukvalno iščupale grlo. Od blagoslova do prokletstva Kao i drugim zemljama u tom delu sveta, i u Siriji ono što izgleda kao blagoslov začas može da se pretvori u prokletstvo. Primera je na pretek. Asadov režim je nesumnjivo represivan i nedemokratski, te stoga zaslužuje da bude srušen. Ali, Sirija je i sekularna, multietnička i multikonfesionalna zemlja sa jasno uočljivom, emancipovanom srednjom klasom; zemlja u kojoj se, recimo, hrišćanska manjina u muslimanskom okruženju oseća mnogo komotnije nego drugde u regionu; i u kojoj se kultura i svetinje drugih vera poštuju i prihvataju kao sastavni deo nacionalnog nasleđa. Konačno, Sirija je i zemlja u čijim urbanim centrima burka i mini suknja imaju ravnopravan status i čije nošenje predstavlja stvar ličnog izbora: različitost i pravo na različitost se, dakle, podrazumevaju. Šta će, međutim, od svega toga ostati kad sadašnji autoritarni režim jednog dana konačno bude zamenjen - ako je suditi po iskustvima drugih arapskih zemalja koje su nedavno okusile slobodu - vlašću neke islamističke struje, namerne da državu vodi u skladu sa šerijatskim načelima; i kad etnička, verska i druga rivalstva više ne budu ničim obuzdavana?