Robin Hud sa Volstrita

Milijarder Voren Bafet dobio je, prema jednoj anketi, podršku oko 70 odsto američkih milionera za svoj stav da bogati treba da plaćaju veći porez i više izdvajaju u dobrotvorne svrhe. Ali, to što su ideju podržali ne znači da će se i priključiti takvoj akciji: blizu polovine ispitanika ipak smatra da oni sami „nisu ista liga kao Bafet“ i da veći porezi ne bi trebalo da se odnose i na njih. U poređenju sa Bafetom (81), istina, retko ko je dovoljno bogat. Legendarni biznismen na drugom je mestu Forbsove liste najbogatijih Amerikanaca sa svojih 39 milijardi dolara. Imućniji je samo njegov prijatelj Bil Gejts (50 milijardi), čijoj je humanitarnoj organizaciji Bafet zaveštao 85 odsto svog bogatstva. Otkako je proletos u NJujork tajmsu objavio tekst o svom viđenju američkog društva i nepravednom poreskom sistemu koji pogađa srednju klasu, ali ne i milionere, Bafet je buru izazvao i u Kongresu. Naročito kada je krajem godine stigao nagoveštaj predsednika Baraka Obame da će biti promena poreskog sistema. Bafet je izneo prilično slikovit primer, upoređujući porez koji on plaća sa porezom svojih zaposlenih. Ispostavilo se da je, iako milijarder, oporezovan po stopi od samo 17,4 odsto, znatno nižoj od one koja je odrezana, recimo, njegovoj sekretarici; Bafetovi nameštenici morali su u proseku da plate od 33 do 41 odsto zarade za porez. Pozvavši članove Kongresa da naprave plan smanjenja državnog deficita - ali da pri tom ne povećavaju porez za 99,7 odsto Amerikanaca, već da oporezuju bogate - Bafet je zaključio da je država „dugo mazila moje prijatelje i mene“ i da je vreme da se teret podeli tako što bi oni kojima je bilo omogućeno da zarade bogatstvo sada uzvratili pomažući zemlji u krizi. Bafet je rođen u Nebraski, u dobrostojećoj porodici (otac mu je bio kongresmen i bavio se berzom), studirao je ekonomiju, zatim magistrirao na Kolumbiji kod čuvenog ekonomiste Bendžamina Grahama, od koga je naučio sve što je trebalo da zna o investiranju. To znanje umeo je da iskoristi: počeo je da se bavi akcijama na berzi, uz dosta rizika, verujući u sopstvene procene i ulažući novac u akcije kompanija u kojima je video potencijal. Kako je bio izuzetno dobar u tim procenama, kompanije u koje je ulagao razvijale su se sve bolje, a njegove deonice deset godina kasnije vredele su oko 30 odsto više; posle se dobit samo uvećavala. Kad je trebalo, Bafet je umeo i da bira i da čeka. NJegova investiciona kompanija „Berkšir Hatavej“ danas poseduje desetine kompanija i ima oko 150.000 zaposlenih, a on sam je među najbogatijim ljudima na svetu. S takvom biografijom on naizgled nije čovek od koga bi se očekivalo da diže glas u ime onih koji nemaju preduzetničkog duha, ali Bafet nije kao drugi. Kako je zemlja upala u krizu kojoj je se ne nazire kraj, zalaže se da ljudi koji „radije zarađuju na investicijama, nego da rade za platu“ treba da učestvuju u porezu shodno svojim primanjima. „Treba nam poreski sistem koji vodi brigu o ljudima koji nisu adaptirani na tržište i kapitalizam, ali su svejedno podjednako dobri građani i rade ono što je korisno za društvo“, zaključio je. Bafetove ideje predsednik Obama je podržao, ali su kod republikanaca naišle na otpor, pa su mu poručili da sam donira novac i spase zemlju iz krize kad već pokazuje toliko entuzijazma za državne dugove. NJihov odgovor na pomoć državi sveo se na mogućnost da se uz porez donira novac namenjen za smanjenje duga. Bafet je tu ideju nazvao „poreskom politikom koju je samo republikanac mogao da smisli“ i najavio da će on sam donirati onoliko koliko doniraju svi republikanski članovi Kongresa. Faktor sreće Bafet je sam stvorio svoju imperiju, sposobnost da proceni gde leži novac niko mu ne spori, ali on sam svoj uspeh pripisuje i sreći. „Imao sam sreće. Počelo je tako što sam rođen u ovoj zemlji. Počelo je tako što sam rođen kao muškarac 1930. godine“, kaže on.