Krupne nepristojnosti

Nedavna premijera komedije Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest, u Narodnom pozorištu u Beogradu, još jednom je zavrtela priču o slavnom engleskom piscu, velikom i kontroverznom. A koji je ostavio bogat dramski opus, brojne romane, priče, poeme u prozi. NJegovo puno ime je Oskar Fingil O’Flaherti Vils Vajld. Rođen je 16. oktobra 1854. godine u Dablinu, kao drugi sin uspešnih intelektualaca. Mama Oskarova ga je sve do devete godine oblačila u čipke i odgajala kao devojčicu. Možda bi to i dalje činila da Oskar nije bio veoma krupan a u međuvremenu je rodila i kćer. Vajld je imao 30 godina kada se oženio sa Konstans Lojd i dobio dva sina, a sa 37 je upoznao lorda Alfreda Daglasa, lepog i razmaženog mladića, sina markiza od Kvinsberija. Sa lordom Alfredom, ili Bouzijem, kako su ga zvali, započinje ljubavnu aferu. Pre toga, bio je u homoseksualnoj vezi sa DŽonom Grejem i Robijem Rosom. Robi je ostao njegov najbolji prijatelj do kraja života, ali ne i njegova najveća ljubav. Dobar znalac Vajldovog života i stvaralaštva, reditelj i prevodilac DŽon Timoti Bajford za NIN kaže: „Bouzi je vukao Oskara u viktorijansko podzemlje homoseksualne prostitucije i upoznao ga sa serijom mladih muških prostitutki iz radničke klase. Vajld bi se upoznao sa dečkom, nudio mu poklone, večerao sa njim privatno, a zatim ga vodio u hotelsku sobu. Ovo je, naravno, bilo veoma opasno, jer je u to vreme homoseksualnost bila strogo zabranjena. Ali, Vajld je bio zaljubljen u Bouzija i ništa nije mogao da mu odbije – svejedno da li je bilo reč o novcu, umetnosti ili seksu.“ Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, veoma grub i agresivan čovek, nije se smirio dok nije ocrnio Vajlda zbog prirode odnosa koji je imao sa njegovim sinom. Pretio mu je da će ga prebiti ako ga još jednom uhvati u restoranu sa njegovim sinom, a kada je video da to ne pomaže, 18. februara 1895. godine ostavio je svoju vizit-kartu u Vajldovom klubu sa posvetom: „Oskaru Vajldu, koji pozira kao sodomit.“ Alfred Daglas je naterao Vajlda da tuži njegovog oca sa kojim je stalno bio u lošim odnosima. Tako je Kvinsberio mogao da dobije dve godine zatvora zbog javne klevete, ukoliko ne dokaže da je optužba bila istinita. Angažovao je detektive i na sudu je sve dokazao, pa je Vajld morao da povuče optužbu. Čim je napustio sud, Vajld je bio uhapšen jer je počinio „krupnu nepristojnost“ i osuđen na dve godine zatvora sa prinudnim fizičkim radom. NJegova žena je sa decom posle toga emigrirala u Švajcarsku, i promenili su prezime u Holand. Zatvor je uništio njegovo zdravlje, ali je posle izlaska iz njega 19. maja 1897. otišao u dobrovoljno progonstvo u Pariz. Nastavio je da radi, dok nije, od posledica meningitisa, umro 30. novembra 1900. godine. Najpre je sahranjen na groblju van Pariza, a 1909. su njegovi posmrtni ostaci premešteni u groblje Per Lašez, unutar grada. Bajford kaže: „Oskar Vajld je ostao besmrtan ne zbog svog ekstravagantnog ponašanja i homoseksualnosti, nego zbog beskrajne duhovitosti svojih pozorišnih komedija. Baš kada je njegov način oblačenja i govora počeo da iritira viktorijansko društvo, pronašao je način da sam kritikuje to društvo. NJegov najpopularniji komad je Važno je zvati se Ernest, a njegovo remek-delo je Salome, koju je napisao na francuskom, ali nije dobio dozvolu da se prikazuje u Engleskoj jer se poigrava sa ličnostima iz Biblije. Knjige Vajldovih duhovitih citata štampane su u desetinama izdanja, a jedna od njegovih najpoznatijih izreka je ona kada je na pitanje carinika u Americi ima li šta da prijavi, odgovorio: Nemam ništa da prijavim osim svog genija. Bio je duhovit do samog kraja. U pohabanoj pariskoj sobi, mrzeći tapete na zidu, pred smrt je rekao: „Jedno od nas dvoje će morati da ode.“