Pravo na smrt

U Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu Izabrati smrt 71-godišnji Piter Smedlija je pred kamerama popio pilule i umro. Nije to bila ni lepa ni brza smrt, tražio je vodu a doktorka je uzvratila: „Nema više vode, samo spavajte”. Prizori koji su šokirali Britance i zbog kojih su protestovali protiv ove televizijske stanice, nisu šokirali autora filma ser Terija Pračeta – i posle tako bliskog kontakta sa eutanazijom ostao je dosledan u svojoj borbi za nju. I sam neizlečivo bolestan od Alchajmerove bolesti, na pitanje novinara šta je sa svetinjom života, on je uzvratio: “A šta je sa dostojanstvom življenja? Nedostatak dostojanstva je dovoljan razlog za neke ljude da sebi oduzmu život.” Svako ko je pročitao bar tri stranice neke od Pračetovih knjiga ima svest o tome da gašenje njegovog blistavog uma predstavlja upravo poniženje o kome govori. A koliko je ozbiljno to što govori ogleda se u zahtevima koje je organizacija Dostojanstveno umiranje, čiji je osnivač, uputila britanskim vlastima u kojima se traži pravo na smrt za svakog punoletnog građanina koji to odluči pri punoj svesti i čija se smrt očekuje u narednih godinu dana. Dakle, sam Pračet će morati na drugi način da se pobrine za sebe jer zbog prirode bolesti neće imati potrebnu svest da tu odluku donese, ali to ga ne sprečava da se bori za druge. „Bio sam posramljen što su Britanci morali da odlaze čak u Švajcarsku kako bi ostvarili svoje pravo na dostojanstvenu smrt”, rekao je nakon povratka iz bolnice Dignitas u kojoj se na legalan način i uz medicinsku asistenciju sprovodi eutanazija. Koliko je veliko interesovanje za ovu vrstu usluga najbolje se ogleda u brojkama - za poslednjih 12 godina 1.100 ljudi iz cele Evrope je bilo prinuđeno da ode u Švajcarsku i to samo oni koji su imala dovoljno novca da to sebi priušte. Pobornici dostojanstvene smrti su upravo na to ukazivali rečima da ne samo da ljudi putuju u druge zemlje da bi umrli, nego ima i onih koji to čine ilegalno, u svojim domovima, iza zatvorenih vrata, uz pomoć lekara i svojih najbližih, za šta je krivo njihovo zakonodavstvo. Ali baš kada se očekivalo da će još jedna država u Evropi ozbiljno razmisliti o eutanaziji, iz vlade je stiglo jedno odlučno ne – zakon se neće menjati. Pomalo je apsurdno toliko vekova posle ukidanja robovlasništva diskutovati na temu da li čovek ima pravo na sopstvenu smrt, ali je još apsurdnije ono što se dešava u Srbiji – uopšte ne diskutovati. Još pre desetak godina ovim fenomenom se pozabavio doktor prava Dragan Ilić i u svojoj studiji o eutanaziji povukao jasnu razliku između zapadnih zemalja, koje su shvatile problem i drugog dela koji nije, a u koji spadamo mi. Po njegovom mišljenju, u svim zemljama u razvoju je javni interes iznad individualnog, pa se zbog toga „pojavljuje strah da bi jedna tako važna stvar kao što je ljudski život, makar on i ne vredeo mnogo, mogla delimično izbeći državnoj kontroli što bi moglo predstavljati uvod u traženje i dobijanje još većih komplementarnih prava i sloboda“. Nakon toga su se samo pojedinačno i povremeno pojavljivale rasprave na ovu temu, a poslednji put joj je ozbiljno posvećen prostor 2008. kada je Udruženje za medicinsko pravo upozorilo da će sve više zemalja priznavati aktivnu eutanaziju (pasivna je kod nas dozvoljena i to je trenutak kada su iscrpljene sve lekarske mogućnosti i prestaje se sa lečenjem, već se ide samo na ublažavanje bolova) i samim tim bi morala da se utvrde jasna pravila koja ne bi ostavljala prostor za propuste. Ali, dve institucije su uvek izgovarale „ne“: Srpska pravoslavna crkva i Etički komitet Srpskog lekarskog društva. Dok je stav Crkve bio i ostao da „pojedinac mora da bude svestan neprocenjive vrednosti života kao božjeg dara, tako što će ga čuvati od bola, patnje i prevremene smrti“, Etički komitet je svake godine zasedao, raspravljao i odbacivao svaku pomisao o eutanaziji. Ipak, svi se slažu u jednom - čovek mora biti zaštićen od bola i patnje. Činjenica je da nije. Pacijenti koji ne mogu da trpe bolove a svesni su da im je kraj, bez obzira na to da li su vernici ili ne, ipak izvršavaju samoubistvo, što je NIN-u potvrdio veći broj lekara sa kojima smo razgovarali, a zahtevi za eutanaziju dolaze samo od onih koji fizički nisu u mogućnosti da se ubiju. „Kod nas ne postoji institucionalni zahtev za eutanaziju, obično se radi o pacijentima koji se direktno obraćaju lekaru i mole ga da ih puste da umre. Ne sećam se da se ikada za poslednjih 30 godina iko obratio vladi, javnosti, sudu“, kaže dr Dragana Jovanović, načelnik odeljenja Instituta za plućne bolesti, i dodaje: „Lično sam imala pacijente koji su izvršili samoubistvo, pacijente koji su od mene tražili da umru i pacijente koji su po svaku cenu želeli da žive. Neverovatno je teško, gledajući sve to, ustanoviti šta je najbolje. Sećam se kada sam od upale pluća lečila dečaka od 15 godina koji je bio kvadriplegičar i koji me je preklinjao da ga pustim da umre. Nije tražio eutanaziju, samo da ga ne lečim. NJegova želja da ne živi pod tim okolnostima je bila neverovatna, a živeo je nakon toga još sedam godina sa istim osećanjem – samo da umrem. A opet, imala sam pacijenta u poslednjoj fazi kancera, sa ogromnim tumorom u grlu, koji ga je gušio. Uvek kada bismo razgovarali on bi mi rekao da ne brinem jer mu ceo dan muka vredi za onih pet minuta kada mu u posetu dođe unuk. Niko od nas ne zna šta je čoveku dovoljno i za šta želi ili zbog čega ne želi da živi.“ Naravno da je pitanje eutanazije pre svega individualno, a da tek onda na red dolazi priča o moralnosti takve odluke, ali su kod nas ove dve kategorije malo pobrkane. Najčešće opravdanje protivnika eutanazije je da savremena medicina čini čuda. Pa čini, ali ne bi se sa sigurnošću moglo potvrditi da i u Srbiji obavlja uvek tu funkciju jer ne posedujemo ni palijativne centre za umiruće bolesnike, a ne bi se moglo reći da je za svakog pacijenta učinjeno sve da ne umire u mukama. Ali, ako bismo prihvatili činjenicu da pacijenti primaju dovoljno lekova koji su u mogućnosti da im zaustave bolove (da li ste u praksi ikada videli toliko efikasne lekove i to tokom 24 časa svakog dana?) nameće se druga moralna dilema – da li je pacijent pristao da mu se daju morfijumski preparati koji će ga odvojiti od stvarnosti, zbog kojih će izgubiti pravu percepciju života, logičnost sopstvene misli i naći se u bunilu a ne u nastavku sopstvenog života. Takođe, postoje izlečive i neizlečive bolesti, kao i trenuci u kojima i lekari i pacijenti znaju da više nema nade. Jedan od takvih je onaj u kom lekari proglašavaju moždanu smrt pacijenta i traže od porodice njegove organe iako mu srce još uvek kuca. Na isti način na koji je to regulisano zakonom moglo bi se regulisati i pravo na prekid agonije kod nekih drugih dijagnoza, kada bi se neko pozabavio ozbiljnim setom zakona i kada bi se lekari izdigli iznad jednog krajnje ljudskog ali ipak sebičnog stava - koliko god želeo da poštujem odluku pacijenta, ne mogu ja da budem taj koji će mu ubrizgati injekciju. „Da bismo uopšte mogli da govorimo o eutanaziji, morali bismo da imamo razvijena tri stuba na kojima bi ona počivala: sudstvo, zdravstveni sistem i društvenu svest, a nemamo ništa od toga“, kaže Zorica Marković, predsednik udruženja za prava pacijenata Klub Zdravlje, i dodaje: „Najveći problem eutanazije je da li će je neko zloupotrebiti, a sa ovako kilavim sudstvom i sa zdravstvom u kome pacijenti ne mogu da dobiju ni ono što im pripada, normalno je da postoji strah da li će biti zloupotrebe pri primeni eutanazije. Uz prisustvo ovolike korupcije to je neizvodljivo. Mi kao društvo nismo zreli za takvu odluku, nemamo svest o tome šta su prava pacijenata i ne mogu ni da zamislim sa kojim bismo se sve teškoćama suočili kada bi eutanazija bila legalizovana.“ I dok se to ne reši, ostaje nam samo da u uskom krugu društva diskutujemo na temu zašto pacijent nema prava da odbije mere koje produžavaju njegovu smrt a ne njegov život i da se tešimo da nismo jedini – i Velika Britanija je protiv iako su u njoj građani mnogo više zainteresovani za problem eutanazije. Ubistvo iz milosrđa Postoji velika šansa da će asistirano ubistvo biti zakonom dozvoljeno u Engleskoj i Velsu, tvrdi grupa aktivista koja je organizovala kampanju koja bi trebalo da utiče na promenu zakona o zabrani eutanazije. Organizacija „Dostojanstveno umiranje“ nedavno je objavila izveštaj sa detaljima o tome šta bi novi zakon trebalo da obuhvata. Tu se naglašava da bi asistirano samoubistvo trebalo dozvoliti osobama starijim od 18 godina koje pate od smrtonosnih bolesti i kojima je ostalo još 12 meseci života. Takvu odluku može doneti samo svesna osoba koja je uračunljiva. Dozvolu bi trebalo da traži od dva lekara koji bi trebalo nezavisno da procene da li pacijent ispunjava uslove. Lapot Interesantno je da eutanazija na ovim prostorima nije bila strana tokom istorije. Postoje brojni zapisi iz kojih možemo da saznamo da su u Svrljigu ubijani starci i starice kada ostare i postanu potpuno iznemogli. U vlaškom selu Sige je postojao poseban obred u kome bi na glavu onoga ko po njihovoj proceni više nije mogao da živi, stavljali proju i ubijali ga uz reči: „Ne ubijamo te mi već ovaj hleb.“ U Kraljevini Jugoslaviji zakon je pravio jasnu razliku između ubistva i ubistva iz milosrđa, što u Srbiji nije bio slučaj do 2005. Tada je izmenama Krivičnog zakona za ubistvo iz milosrđa odlučeno da kazna bude od šest meseci do pet godina zatvora, nasuprot „običnom” ubistvu za koje sledi od pet do 15 godina robije.