Strava i „treš“

U slučaju pozorišta, to je prisustvo živih ljudi koji se nalaze na par metara od nas, oduzimajući nam tzv. suspenziju neverice koja hrani strah (nije slučajno da će nas pre uplašiti lutkarska predstava). Kada je u pitanju igrana serija, problem je u gubitku koncentrisane pažnje. Jednostavno, znamo da će nakon kraja epizode za nedelju dana uslediti novo rađanje, čak i ako će neki od likova doživeti svoj kraj. Znam, reći ćete Tvin Piks, ali, bez obzira na svoje s pravom zasluženo mesto među velikim momentima televizije, reakcija je pre bila uznemirenost bizarnim, za razliku od istinskog straha i košmarnih snova kakve smo dobili od filmskog prednastavka. Američka horor priča, sa žanrovskim obrascem rastrzane i izmučene porodice koja se još mora nositi i sa ukletom kućom, eklektična je i, istina, retka u formi serije, pojava odavanja počasti nekim od velikih literarnih i filmskih trenutaka istorije fantastike, ili svedenije, strave i užasa. Od Lavkrafta do Stivena Kinga, od Rozmarine bebe do japanskog horora... Čak i na planu muzike (mada, verovatno, prevashodno, zahvaljujući nasumičnom posedovanju autorskih prava) pažljiviji ljubitelj žanra primetiće temu iz remek-dela Očuh u drugoj epizodi serije, ili temu iz Kopolinog Drakule koja prati liniju priče sa porodicom Montgomeri. No, iznad svega, Američka horor priča sjajan je primer namernog „kempa“. Glumci su (barem oni stariji, mlađi još moraju da čitaju i razmišljaju), svi redom inteligentni učesnici zajedničke igre. No, vredi posebno istaći svako pojavljivanje DŽesike Lang (u liku zalutalom iz neke poluamaterske izvedbe Tenesija Vilijamsa), koja je savršeno razumela nivo prenaglašenosti koji kontekst zahteva, i koja donosi, za onog ko uspe da protumači, čisto uživanje u „treš“ poetici. Dakle, strašno nije, ali je, na jednom sasvim neočekivanom nivou, sasvim užasno. I vrlo, vrlo zabavno