Vremenost

Nekog nedeljnog jutra, poludelog od leda, Aleksandar je oštro naleteo okom na Lorenu. I, naseo je – zaljubio se. Stresao je sedi sneg sa sede kose i pomislio: nije baš Lolita, ali... veoma podseća. U subotu se probudio sa prolećnim mamurlukom. Uobičajeno, požurio je ka ogledalu (kao uostalom i ono ka njemu). Susreo se sa svojim večito bludnim pogledom, oštrom bradicom, i tek ponekom sedom po mekanoj kosi. „Dragi moj, još uvek izgledaš kao noćna bomba“ – izgovorio je ohrabrivo samome sebi. Ali, pogled mu je upao u prazan krevet posle njega i posteljinu izgužvanu snovima. To ga je malčice, tanko ali osetno, skolilo. Petak je zanoćio pun žutih buba. Koliko još život nanosi tih pijanih, lakih petaka – pitao se nasmejani zgodni tridesetogodišnjak, zasanjanog, a bistrog pogleda, koji je nosio muško-ženski nadimak – Saša. To ga nije ometalo da uzima žene raznih boja, da pretura i rasipa po njima dok im ne preostane ni uzdah, i da ih odbacuje bez i malenog napora. „Sve zbog one demonice“ – možda je pomislio, a možda je to za njega pomislio neko drugi. Onako intelektualno nemiran, od silne snage srčan i nervozan, menjao je lako petke jedan za drugi, ne misleći o početku ni kraju, celim sobom budući u sredini. Neki četvrtak se zadesio poplavljen nečisto melanholičnim jesenjim lišćem (koje sumnjivo miriše na bergmanovštinu). Ono se uvlači ravno do srca mršavog nepričljivog petnaestogodišnjaka, Saše Rudmana. To je mušičavo doba za njega, obuzetog mišlju da se ne oseća glatko u prisustvu raspričanih ekstrovertnih (a u njegovom strahu izazovno razgolićenih) žena. Strah ko strah – izmišlja i uveličava; a stvarnost ko stvarnost – prosta i prozaična. Zatičemo ga u nezgodnom trenutku kada je pobegao iz sobe ispunjene zrelim, raskriljenim telom... Zuri u obrise svoga lika u prozorskom oknu, mrzeći to lice. Ono koje izdaje. Žuto lišće, odnekud, nadire po oknima, uvlači se i u ušuškanu dečiju sobu, mreži se po kutovima, pukotinama i tajnim prolazima. Aleksandar nastavlja partiju šaha sa sobom, ravnodušan. Za malog Sašu, sreda je bitan dan, jer tada obično dolazi ujak Petar, student brodogradnje, da se poigra s njim. I da se zajedno prošetaju rivom, kad padne veče. Ta šetnja miriše na tirkizno more, na naivne osmehe i na obećanje ukusne budućnosti. Petar posmatra letnje, lako obučene devojke, ekscentrične turistkinje i umereno egzotične ostrvljanke. A Saša, dečak još neotrgnut od lilihipa i bajki o zmajevima, zagledan je u tiha svetla udaljenih usnulih gradova. Zvezde su daleko gore, gradovi još dalje ispred. NJemu je mir, negde između, i ne muče ga lažne dileme. Utorak uveče. Sneg se prosipa, a po kući jedva se pružila drvena toplota i tanka tišina. Potom, ponovo, prekid. Začuo se rezak, ukućanima isuviše poznat, zvuk. Ono je krenulo u plač. „Mama, daj sisu“ - grub muški glas i uranjanje zubima u toplo žensko meso. „Čoooveče, zar opet...“ - trgnula se Lorena, ulovljena u opojnom i slatkom veštičjem/vilinskom snu. Ona nije znala, a i kako bi mogla da zna, koje je naše živuće vreme, od onih koja su moguća...